Prosečan Australijanac Prvi svetski rat doživljava isključivo kroz događaje na Galipolju i Zapadnom frontu. O Srbiji iz tog vremena ne znaju gotovo ništa. Mogu se čuti i pitanja poput onog – na čijoj strani ste bili. Ali, ta prilično mutna slika u zemlji kengura o ulozi Srbije u Velikom ratu polako dobija jasnije obrise. Na to je znatno uticao Bojan Pajić, vojni istoričar, diplomata i biznismen u penziji, koji živi u Melburnu.
Ann Rosener
Veze Australije i Srbije u Prvom svetskom ratu znatno su dublje nego što je to do sada bilo poznato. To je priča koja još nije ispričana u celosti, jer i dalje saznajemo nove detalje – objašnjava Pajić, koji je u Beograd došao zbog promocije svoje knjige „Australijanci sa Srbima u Prvom svetskom ratu”.
Prema njegovim rečima, oko 1.500 Australijanaca direktno je ili posredno bilo povezano sa ratnim naporima Srbije. Prvi od njih sreli su se sa Srbima krajem 1914. godine, u vreme Kolubarske bitke. Oni, odnosno one, pomažu u zbrinjavanju ranjenika, a potom i u borbi protiv tifusa.
Kada je počeo Prvi svetski rat, veliki broj žena se prijavio da pomogne britanskoj vojsci. U Londonu su odlučili da ne žele žene u ratu, zbog čega su mnoge od njih pomoć ponudile Francuskoj, Belgiji, Rusiji i Srbiji. Sve te zemlje su prihvatile pomoć, a u slučaju Srbije britanska vlada, Crveni krst i razne dobrotvorne organizacije (poput Srpskog potpornog fonda iz Londona, Bolnice škotskih žena za službu u inostranstvu, Komiteta za pomoć ranjenim saveznicima) šalju materijal i ljudstvo – kaže Pajić za „Politiku”.
Tako u Srbiju stižu supružnici Čarls i Lora Houp. Oboje lekari u dobrovoljnoj bolnici škotskih žena u Vrnjačkoj Banji. Njihovo svedočenje je potresno. Lora Houp je pisala da su „tri artiljerijska hangara ispunjena bolničkim posteljama, a u nekima leže po tri ranjenika”. Ona je u danu previjala i po 500 ranjenika. Svedoči da su neki ranjenici bolnicu napustili bez cokula – u bolničkim papučama.
U bolnici u Vrnjačkoj Banji služila je i medicinska sestra Etel Giligan iz Džilonga u državi Viktorija. Ona je ostala sa ranjenicima do dolaska Austrougara. Odlikovana je Krstom milosrđa Kraljevine Srbije. A Oliv King, koja je službovala u jednoj od bolnica škotskih žena, priključila se srpskoj vojsci kao vozač saniteta. Odlikovana je za hrabrost i revnosnu službu. Ona je zabeležila: „Sirota malena Srbija. Duša me boli zbog nje i njenog hrabrog naroda. Zaista sam naporno radila tokom tih prvih nedelja invazije i retko bi se dešavalo da mi oči ne budu pune suza.”
Australijanci su se 1915. godine borili kod Kosturna, u današnjoj Severnoj Makedoniji. U redovima 10. britanske divizije pokušali su da zadrže otvoren koridor za vezu Srbije sa Grčkom, pre velike ofanzive Nemačke, Austrougarske i Bugarske. Zatim, šest australijskih razarača je učestvovalo u protivpodmorničkoj borbi na Mediteranu. Oni su pratili konvoje sa vojnicima i potrepštinama za front. Takođe su učestvovali u blokadi Jadrana, a jedan razarač je bombardovao Drač, kada je počela ofanziva za proboj Solunskog fronta.
Australijanci i Novozelanđani lečili su Srbe u britanskim vojnim bolnicama. Britanci i Francuzi su, podsetimo, obezbedili po hiljadu kreveta za ranjene Srbe. Jedna bolnica sa osobljem iz Australije nalazila se u zaleđu Treće srpske armije. Ta bolnica se posle proboja Solunskog fronta preselila u Vranje. Deo osoblja je nastavio za Beograd, gde su ostali do 1919. godine. Pojedine medicinske sestre imale su samo 19 godina i ostala su njihova svedočanstva o potresnim događajima čiji su bili svedoci. Uvek su spominjale hrabrost i dobrotu Srba.
Srbija je tokom rata odlikovala 154 državljanina Australije i Novog Zelanda. Interesantno je napomenuti da je iz Australije stigla i grupa dobrovoljaca poreklom iz ovog dela Evrope, koje je u Solunu dočekao regent Aleksandar. Među njima je bilo najmanje Srba, uglavnom su to bili Dalmatinci i Crnogorci i nešto Čeha, koji su se odazvali pozivu da pomognu slovensku braću. Neki od njih su nakon rata ostali u Kraljevini SHS, dok se jedan deo vratio u Australiju i na Novi Zeland.
Preuzmite android aplikaciju.
