Kada je Atletiko Madrid nadoknadio u revanšu 3:1 iz Novog Sada, pobedom rezultatom 2:0, malo ko je verovao da Voša ima snage da u majstorici pobedi španskog aktuelnog šampiona. Ali, onda je svanuo taj 21. decembar 1966. godine. Jedan od najznačajnijih dana u istoriji Vojvodine.
Uvertira pred ovaj meč nikako nije obećavala. Tadašnji tehnički direktor Vujadin Boškov prihvatio je ponudu Atletika da se treći meč ipak igra u Madridu, umesto na neutralnom terenu.
Da nije bilo Silvestera Takača, to bi možda bila kobna odluka. Atletiko je već posle šest minuta poveo sa 2:0. Takač je postigao pogodak za 1:2, a Voša je do kraja uspela da izbori produžetke, u kojima je Takač postigao i treći pogodak za preokret i konačnih 2:3, te tako obezbedio Vojvodini najveći uspeh i na međunarodnoj sceni, koji nijedna generacija „stare dame“ do danas nije uspela da ponovi.
Nakon te istorijske pobede, Takač je potpisao za francuski Ren, a Voša bez jednog od svojih najboljih igrača i prvog golgetera, ipak nije uspela da eliminiše škotski Seltik, koji je kasnije i podigao pehar prvaka Evrope.
„Taj Atletiko Madrid je u to vreme bio jako dobra ekipa. Mi smo ih dobili i imali lepu prednost od 3:1, ali u drugom meču su nas razbili. Nismo prešli pola, dobili su nas 2:0 i dobro smo prošli da se izborimo za treći meč. Po tadašnjem pravilu, nije bilo gola u gostima, a odluka je bila da se i treći meč igra u Madridu i mi smo ostali tamo sedam dana.
U međuvremenu, Atletiko je igrao gradski derbi, Real ih je dobio 2:1 i mi smo tada pomislili „što ne bismo mogli i mi?“. I počne treća utakmica, kad oni povedu 2:0. U jednom momentu, pomislio sam „samo da ne bude više“.
Ipak, ja sam dao prvi gol iz slobodnog udarca za 2:1. Drugo poluvreme, krenuli smo da gazimo, oni su padali i tada je do izražaja došla ta naša, Stanetova fizička sprema. Mi smo njih nadigrali na svakom delu terena. Mita Radović je ušao u sredinu i dao gol pod prečku za 2:2. Idemo dalje, mi smo dobili krila, a oni pali i ne mogu da nas prate. Izgubili su veru da mogu da nas pobede, a mi smo je dobili više nego ikad.
U jednom momentu, sećam se, Triva je centrirao, primio sam je na 16 metara, gurnem je malo napred i pomislim „sada mora biti gol“, ali pogodim prečku i lopta padne ispred linije. Mislio sam da je to bila naša poslednja šansa. Ipak, dobili smo još jednu, dao sam treći gol za 3:2 i ogromnu pobedu“, prisetio se Takač ne tako davno, kada je Vojvodina obeležavala 55 godina od istorijske 1966. šampionske godine.
Član te čuvene generacije bio je i Radivoj Mika Radosav jedan je od trojice igrača iz prve šampionske generacije koji je doktorirao na katedri za fudbal. On se takođe i više od pet decenija kasnije prisetio istorijske pobede nad Atletikom.
„Taj tim Atletiko Madrida je bio prejak. Mendoza je bio njihov glavni igrač. Prvu smo ih dobili, ali i pored toga, niko nije mogao da veruje da možemo da izdržimo i u revanšu. Posle 2:0, igrala se i ta treća utakmica, a Vujke je verovatno računao na to da ćemo izgubiti, pa je zbog toga pristao da se igra u Španiji, umesto na neutralnom terenu u Holandiji. Vujke je prihvatio da igramo u Madridu, ali nam je Atletiko platio sve troškove tokom tih sedam dana do naredne utakmice. Niko nije verovao u prolaz. Međutim, desilo se čudo i mi smo ostvarili naš i san svih naših navijača“, prisetio se i Mika Radosav prilikom obeležavanja 55 godina od prve šampionske titule.
Nažalost, usledila je bolna eliminacija, a između Atletika i Seltika, Silvester Takač je otišao u francuski Ren i to više nije bila ista ekipa.
„Jako je teško pretpostaviti šta bi bilo kad bi bilo. Kada smo igrali u Madridu, u tom trećem meču, škotski sudija nam je izbacio dvojicu igrača, a ja sam pre Seltika otišao u inostranstvo. Voša je praktično u prvom meču sa Seltikom imala tri igrača manje.
U revanšu smo primili taj drugi gol o kom svi pričaju da je bio posle faula nad Pantom. Niko ne može da kaže šta bi bilo, ali da smo ostali kompletni, ne samo zbog mene, nego i da Triva i Pušibrk nisu bili suspendovani, imali bismo veće šanse da tučemo Škote. I pored toga, ta ekipa je pobedila Seltik u Novom Sadu 1:0. Apsolutno su se provukli protiv nas. Žalim što se tako to desilo“, rekao je Takač.
Nedavno je o jesenjem uspehu iz 1966. govorio još jedan član prve šampionske generacije Vasa Pušibrk, koji se i danas savršeno seća mečeva sa Atletikom i tvrdi – sve bi bilo drugačije da je ostao Silvester Takač.
„Dočekani smo iz Madrida kao heroji. Bili su to nezaboravni momenti, veličanstveno nešto. Osećalo se na svakom ćošku zadovoljstvo i sreća ljudi. Jedva smo svi čekali naredni meč. Novi Sad je živeo za fudbal i svoju Vojvodinu. Rezultat je naravno odjeknuo u celoj Jugoslaviji i tih dana je bila samo jedna sportska tema – Vojvodina.
Ipak, između Atletika i Seltika prodali smo Silvestera Takača. On je bio naš najbolji strelac i igra s njim i bez njega nije više bila ista. Ne volim da pričam šta bi bilo, kad bi bilo, ali da je ostao, ko zna kakav bi bio ishod cele priče“, smatra Vasa Pušibrk.
Preuzmite android aplikaciju.
