Vojvoda Stepa Stepanović rođen je na današnji dan, 11. marta 1856. godine u Kumodražu, na Torlaku kod Beograda, kao četvrto dete, od majke Radojke i oca Ivana.
Imao je dva starija brata, Jovana i Marka, kao i dve sestre.
Vojvoda Stepa je još od rane mladosti bio osobenjak, povučen čovek, očito sanjar, kojega je život bacio u središte istorijskog vrtloga, ali u kojem je osećaj dužnosti prevladao sve druge unutrašnje porive.
Kao dete bio je veoma krhke građe, a kada je imao sedam godina posle jedne nezogde, kada mu je razjareni bik rogom rasporio stomak, postao je još slabašniji, zamišljeniji i povučen u sebe. Verovatno je zbog toga bio majčin mezimac.
Kako se u ono vreme veoma teško živelo, porodice su imale sredstava da školuju samo jedno dete, i to najčešće ono koje je bilo najslabije, pošto je seoski život sam po sebi bio veoma zahtevan.
Budući da je Stepa Stepanović bio najslabiji od dece, roditelji su odlučili da ga pošalju u školu.
Stepina želja je bila da postane sveštenik. No, otac se ovome oštro usprotivio, pa je odlučio da ga školuje samo pod uslovom da ne postane ni učitelj, ni sveštenik.
Trogodišnju osnovnu školu Stepa je završio u svom selu.
Od 1870. do 1874. pohađao je gimnaziju u Beogradu, a u isto vreme, kao i druga deca sa sela je morao da radi kao poslužitelj, dok je letnje raspuste provodio radeći sa braćom na selu.
Mada je bio dobar i vredan đak, u školi se nije posebno isticao, a posle petog razreda gimnazije koji je završio u Beogradu, kao odličan đak, upisao se bez prijemnog ispita 1874. godine u Artiljerijsku školu (preteču Vojne akademije) i postao pitomac XI klase.
Vojničku karijeru je počeo tokom Srpsko-turskih ratova 1876—1878. kao pitomac-narednik, a tokom godina aktivnog službovanja njegovi najveći uspesi su bili Bitka za Jedrene, Cerska bitka i proboj Solunskog fronta, koji ga je uvrstilo u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata.
Kao najzaslužniji za pobedu srpske vojske u Cerskoj bici, baš posle nje je i proizveden u vojvodu.
Turci su ga zvali Jedrenski gromovnik, Srbi Cerski junak, a Francuzi Gvozdeni čovek.
Penzionisao se nakon 43 godine vojničke službe, početkom 1920. godine, i to na lični zahtev, zbog narušenog zdravlja, u trenutku kada je bio komandant Druge armijske oblasti u Sarajevu. Posle toga se povukao u svoju kuću u Čačku, gde je proveo poslednje godine.
Kada bi izašao u šetnju skoro uvek je bio sam, u kafani nije sedeo u društvu na čaši piva, a ako bi ručao negde van kuće, ručao je sam za stolom.
Iako je stari običaj nalagao da oficiri, bez obzira da li se prethodno poznaju, kada uđu u kafanu, uvek priđu stolu za kojim već sedi neki oficir, bilo mlađi ili stariji, pozdrave se, zamole ga za dozvolu da sednu, te tako ostanu zajedno za istim stolom, za vojvodu Stepu ovaj običaj nije važio.
Čak postoji i jedna anegdota, kada je jedan viši oficir, neznajući za Stepinu osobenost, hteo da ispoštuje stari oficirski običaj.
Naime, u poznatoj kragujevačkoj kafani „Talpar“, za jednim stolom sedelo je nekoliko oficira, a za drugim, po svom običaju, sâm vojvoda Stepa, tada generalštabni pukovnik. Ovaj viši oficir, ne znajući da vojvoda Stepa ne voli ničije društvo, prišao je, po običaju, njegovom stolu, sastavio pete, oštro ga pozdravio, i oslovio:
— „Gospodine pukovniče, čast mi je da Vam se predstavim, molim dopustite mi da sednem za Vaš sto.“
— „Milo mi je“, odgovori hladno vojvoda Stepa, „ja sam pukovnik Stepanović. Ne dopuštam da sednete za moj sto.“
— „Razumem!“
Posramljeni oficir se okrenuo i otišao, sav crven u licu, stolu gde su ostali oficiri sedeli i smešili se ovome Stepinom „kratkom postupku”, jer su i sami imali slične doživljaje. Tada su mu objasnili o čemu je zapravo reč.
Penzionerske dane vojvoda Stepa Stepanović je provodio daleko od velikovaroške galame, udaljen od radoznalog sveta i raznih laskavaca.
Pobednik neprijateljskih armija, vojvoda Stepa provodio je svoje dane mirno i povučeno, u svojoj kućici, u Čačku, zanimajući se sa svojim unučićima i negovanjem cveća.
Mala bašta pred kućom puna šarenog cveća, koje je rasipalo miris, bila je plod truda vojvodinih ruku. On je cveće sâm sadio i zalivao, sâm plevio, negovao i u njemu uživao.
Dana 27. aprila 1929. godine preminuo je pobednik sa Cera, treći srpski vojvoda, Stepa Stepanović.
Vojvoda Stepan Stepa Stepanović, jedan od velikana za koga je bilo predviđeno mesto u Panteonu u Beogradu, po sopstvenoj želji sahranjen je na Starom groblju u Čačku.
Koliko je bio poštovan najbolje govori činjenica da je vojvoda sahranjen u prisustvu kralja Aleksandra, predstavnika Vlade, vojnih atašea Francuske, SAD, Čehoslovačke, Rumunije, Belgije i Poljske, te nekoliko hiljada ljudi, od zvaničnih i delegacija raznih udruženja, do običnih građana, uglavnom veterana proteklog rata.
Danas u mnogim gradovima širom Republike Srbije postoje ulice i bulevari koji nose naziv po čuvenom srpskom vojskovođi vojvodi Stepi Stepanoviću.
U blizini Novog Sada, 1920. godine solunski dobrovoljci podigli su selo nazvano po čuvenom vojskovođi – Stepanovićevo.
Preuzmite android aplikaciju.
