Vojislav Ilić značajan je pesnik srpske književnosti, jedan od začetnika realizma u srpskoj poeziji koji je spremno raskrstio s dotadašnjim romantizmom. Vojislav Ilić sin je pesnika Jovana Ilića, rođen 1862. godine u Beogradu.
Još od detinjstva bio je jako bolešljiv. Nije voleo školu niti je mario za učenje, pa je već u trećem razredu gimnazije napustio školovanje i to zbog slabog uspeha u školi. Ipak, već je tada počeo da se zanima za književnost i politiku, pa je sam odlučio da odlazi na predavanja u Velikoj školi. Počeo je i da aktivno učestvuje u politici, kao i ostala studentska omladina, iako on nije zvanično bio student, niti je polagao ispite. Ipak, na taj način je sticao kakvo-takvo obrazovanje.
Budući da mu je otac bio važan pesnik i književnik, njihov dom bio je okupljalište mnogih književnika i važnih ljudi iz kulturno-umetničkog društva. Kroz kuću porodice Ilić prošli su brojni znameniti ljudi toga vremena, poput Branislava Nušića, Milovana Glišića, Janka Veselinovića, Laze Kostića, Jovana Jovanović Zmaja, Đure Jakšića, Laze Lazarevića i drugih. Moglo bi se reći da je Jovanova kuća bila jedini književni klub u prestonici.
Vrlo rano je naučio ruski jezik. Naime, u njihovoj kući su jedno vreme boravili ruski piloti koji su učestvovali u srpsko-turskom ratu. Uz njih su sva Jovanova deca naučila ruski jezik. Štaviše, smatra se da su Vojislav i njegova braća preveli brojna dela ruskih pisaca poput Puškina, Deržavina, Ljermontova, Ševčenka i drugih.
Književnost
Brojne knjige iz očeve biblioteke i druženje s velikim pesnicima tog vremena rezultovalo je Ilićevim interesovanjem za pesme. Čitao je engleske, nemačke, italijanske i ruske pesnike.
Počeo je da piše vrlo rano, a prvu pesmu pod naslovom „Lepid“ objavio je sa samo 16 godina. Svoje pesme slao je brojnim književnim časopisima, a do tada najobimnije delo, spev „Ribar“ objavio je 1881. godine u časopisu „Otadžbina“.
Vojislav Ilić je pisao satiričnu poeziju, rodoljubive pesme, ljubavnu liriku, romanse, elegije i opisne pesme. Smatra se jednim od najplodnijih pisaca svog vremena.
Iako je objavio samo tri zbirke pesama pre nego što ga je prerana smrt odvojila od pera, ostavio je dubok trag u srpskoj književnosti, unevši do tada nepoznate evropske elemente u srpsku poeziju. U njegovim pesmama oseća se razlaz sa dotadašnjom romantičarkom poezijom i prelazak na realističko pevanje.
Njegovo pesništvo deli se na nekoliko vrsta – na klasično pesništvo inspirisano mitologijom evropskih i azijskih naroda i romantičarsko pesništvo u kome dominira elegična poezija, realističko pesništvo zastupljeno u satiričnim i socijalnim pesmama, parnasovsko pesništvo utemeljeno na antičkim motivima i simboličko pesništvo koje je primetno samo u zbirci pesama koju je objavio dve godine pre smrti.
Smatra se da je samo u periodu od 1904. do 1906. godine 16 Ilićevih pesama prevedeno na italijanski jezik. Danas je taj broj mnogostruko veći. Neke od njegovih najpoznatijih pesama su „Himna vekova“, „Bahus i Kupidon“, „Sivo, sumorno nebo“, „Jutro na Hisaru kod Leskovca“, „Kleon i njegov učenik“, „Na Vardaru“ i druge.
Himna vekova
„Ne znam je l’ na snu samo il’ zbilja odlazim često
U čudan predeo neki.
Tu svako kazuje mesto Tragove razorenja;
Kiparis zeleno tavni i korov širi se samo,
I vlažni, grobovski vetar okean talasa tamo,
I zviždi sa hladnog stenja.
I ja, umoran teško sa daljna nekakva puta,
Na pustu obalu sedam.
I tada pored mene
Mrtvački prolazi sprovod u nemom svečanom hodu,
A maske na licu nose i ludi, deca i žene.
Odakle dolaze oni?
I kuda večito grede
Taj sprovod s pesmama groznim?
I koga odnose oni u krilo večnosti sede
U večerima poznim?
Ćuteći prolaze oni, i večno po mraku blude
I od vremena davnih
Beskrajni okean šumi sumornu i hladnu pesmu,
Himnu vekova tavni“ (15. mart 1891)
Njegove pesme danas su deo čitanki širom regiona, te deo obavezne školske lektire. Našle su se u brojnim antologijama što dovoljno svedoči o pesničkoj zrelosti koju je ostvario iako je preminuo vrlo rano. Njegove i pesme njegovog brata Dragutina i oca Jovana komponovali su Josif Marinković i Stanislav Binički.
Politika
Vojislav Ilić je kao dobrovoljac 1885. godine učestvovao u srpsko-bugarskom ratu. Iako nije imao formalno obrazovanje Ilić je bio vrlo aktivan u političkom životu.
Objavljivao je političke tekstove u opozicionim listovima, satiričnim tekstovima ismevao stanje u društvu i tiraniju dinastije, te držao žestoke govore na političkim skupovima.
Zbog svojih slovenofilskih i liberalnih shvatanja često je bio u sukobu s vlastima, proganjan je i optuživan, a često je morao i da beži iz zemlje.
Uprkos tome izabran je za korektora Državne štamparije, a tokom 1892. godine radio je kao učitelj u srpskoj školi u Turn Severinu u Rumuniji. Iste godine postao je pisar Ministarstva unutrašnjih dela, a naredne godine vicekonzul u Prištini.
Ipak, zbog lošeg zdravlja se 1894. godine vratio u Beograd, gde je preminuo od tuberkuloze.
Umetnost kao porodično zaveštanje
Porodica Ilić pripadala je privilegovanom činovničkom sloju. Otac Jovan, iako rođen pod prezimenom Nikolić, promenio je prezime u znak zahvalnosti za pomoć i ljubav koju mu je pružio očuh Ilija. Školovao se u Beogradu, Kragujevcu, Prešovu, Požunu i Beču. Bio je pesnik, političar, ministar pravde i član Državnog saveta. Iako je mogao, nije želeo da živi na Terazijama poput ostalih pripadnika beogradske elite, nego je izabrao palilulsko predgrađe za svoj dom.
Ceo svoj život nosio je narodno seosko odelo, fes i čibuk, pa čak i onda kada je bio član Vlade. U njihovoj kući okupljali su se svi viđeniji ljudi Beograda, a s obzirom da su ih posećivali brojni pisci, pesnici i kompozitori smatra se prvim književnim klubom toga vremena. Jovan je imao sedmoro dece, ali su dve ćerke preminule vrlo rano.
Pored Vojislava koji je bio pesnik, pisar u Ministarstvu i vicekonzul i ostala deca su imala dara za književnost. Ćerka Milica bila je pesnikinja, baš kao i srednji sin Milutin. Najmlađi Žarko bio je boem, odličan satiričar, ali vrlo lenj pisac. Najstariji, Dragutin je jedini stekao fakultetsku diplomu. Bio je pravnik, dramski pisac i rodonačelnih gradskog romana. Osim toga, uređivao je časopis „Brankovo kolo“, te preveo i uredio prvu srpsku biografiju proroka Muhameda, objavljenu pod naslovom „Poslednji prorok“. Milutin Ilić objavio je zbirku stihova, četiri komedije i brojne prevode, dok se Žarko u kafanama družio sa Stevanom Sremcem, Radojem Domanovićem, Branislavom Nušićem i drugim književnicima, ali nije objavio ni jedno svoje delo.
Zanimljivo je da su svi sinovi svojim ženidbama iskomplikovali život uglednog Jovana Ilića. Naime, Žarko je oženio kućnu pomoćnicu, Miliutin bez očevog znanja učiteljicu Jelenu Jočić, Dragutin blisku rođaku, a Vojislav je kući doveo Tijanu, ćerku pesnika i Jovanovog dobrog prijatelja Đure Jakšića.
Jovan i Đura bi se lako pomirili s njihovom ljubavlju da Tijana u to vreme nije bila maloletna. Vojislav i Tijana su dobili troje dece, dve ćerke i sina, ali su svim osim njega vrlo brzo preminuli od tuberkuloze. Nakon toga Vojislav je započeo vezu s njenom mlađom sestrom Milevom, ali ta ljubav nije potrajala.
Godine 1888. venčao se s ćerkom uglednog lekara Zorkom Filipović. Dobili su ćerku Svetlanu. Tuberkuloza je i pesnika poslala u smrt 21. januara 1894. godine.
Institut za književnost i umetnost je u Beogradu krajem 2000. godine organizovao međunarodni naučni skup pod naslovom „Porodica Jovana Ilića u srpskoj književnosti i kulturi“. Srpski istoričari i književnici govorili su o nemerljivom značaju porodice Ilić za naš književni razvoj.
Knjige savremenih novosadskih autora koje morate da pročitate
Preuzmite android aplikaciju.
