S osnovom pretpostavljam da ne postoji osoba mog, a takođe i nešto mlađeg i starijeg doba, koja u svom dosadašnjem životu nije bila na bar jednom rok koncertu, bilo domaćeg ili stranog benda ili izvođača.
Lično sam prisustvovao stotinama, možda i hiljadama svirki, bilo u svojstvu posetioca sa plaćenom ulaznicom, bilo u ikakvom drugom smislu.
Neke sam i organizovao, uglavnom u saradnji sa nekoliko drugara, a par i sasvim sam. I u skoro svakom sam uživao, na ovaj ili onaj način.
Nisam ni primetio da mi je to toliko ušlo u krv da sam sve te događaje posmatrao kao sastavni deo postojanja, kao neku vrstu životnog smisla.
I znam još mnogo ljudi koji to rade i doživljavaju slično ili skoro isto.
Koncerti su glavni smisao postojanja i rada muzičkih umetnika, na prste jedne ruke se mogu izbrojati oni koji iz nekog razloga nisu uživo nastupali, ako ništa drugo, egzistencijalni razlozi su prelomili…
Prvi da kažem rok koncert, mada taj bend ne smatram rokenrol grupom, sam gledao sa nepunih 11 ili 12 godina. Sa mnom je bio i moj dve i po godine mlađi brat, kojeg je tako nešto prestalo da zanima i pre završetka svirke.
Njegovo interesovanje za popularnu muziku i kulturu uopšte se naglo povećalo tek pojavom panka, kada ga je i pubertet ozbiljno prodrmao.
Te čini mi se 1975. ili 1976. godine, u hali 1 novosadskog sajma je (mislim prvi put u Novom Sadu) nastupilo Bijelo dugme.
Sa svoja prva dva albuma, „Kad bih bio Bijelo dugme“ i „Šta bi dao da si na mom mjestu“ najblaže rečeno predstavljalo pravu senzaciju u to vreme.
Naravno da je hala bila puna, s tim što su u parteru bile postavljene stolice!
Na montažnim tribinama, koje u tom obliku postoje i danas negde u magacinima Spensa, publika je sedela i posmatrala krš i lom koji se dešavao u parteru odmah nakon što je bend izašao na pozornicu.
Nisam baš mnogo razumeo a ni shvatio tu neverovatnu histeriju oko sebe, važnije mi je bilo da moj mlađi brat i ja odemo nepovređeni kući, a dovezao nas je i vratio naravno naš tata.
Iako sam znao uglavnom sve pesme, nešto mi tu nije odgovaralo, nije mi prijalo jednostavno rečeno.
Godinu dana kasnije, kada sam otkrio grupu „Smak“,potom i druge jugoslovenske izvođače poput „Tajma“, „Pop mašine“, „Drugog načina“ ili „Buldožera“, bilo mi je sve jasno.
S ove tačke gledišta posmatrano, zaključio sam da ne volim i da nikada neću ni uspeti da zavolim narodnu muziku.
U bilo kojem stanju organizma ili životnog doba sebe pronaći upravo i samo u rokenrolu i bluzu i svim njihovim derivatima.
I tako, prestavši već u samom startu da se zanimam za i danas najprodavaniji i najpopularniji jugoslovenski bend svih vremena, nastavio sam da slušam sve drugo što mi je palo pod ruku.
To su bile uglavnom singl ploče tada veoma popularnih i meni i mojoj generaciji bliskih stranih izvođača poput grupa „Sweet“,„Slade“, „T. Rex„…(istovremeno, to su bile i prve gramofonske ploče u mom posedu).
No, o koncertima tih bendova sam mogao samo da sanjam.
Iz tog razloga sam se preorijentisao na ono što je tada bilo jedino dostupno: koncerti domaćih bendova u Novom Sadu.
O odlasku na koncert nekog stranog izvođača u Beograd em nisam ni smeo da pitam roditelje, em nisam ni imao validnu informaciju o istima.
Zanimljivo je to kako smo se moji drugari, muzički istomišljenici i ja dovijali i snalazili za informacije o gostovanjima stranih, mahom engleskih i ređe američkih bendova u prestonici.
Sa ove tačke gledišta i informatičkog društva u kojem živimo deluje i nestvarno i možda nekom i romantično, no ponekad je bila istinska muka da saznaš da je neko gostovao u tvojoj zemlji, a ti tu informaciju imaš tek nakon događaja.
No, takvo je bilo vreme, ni radio kao veoma brz medij često tada nije pružao pravovremene informacije o onome što je nas zanimalo…
Nastaviće se…
Autor: Obrad Boba Škrbić
Preuzmite android aplikaciju.
