Баш као што се физичка форма гради вежбом, тако и унутрашња равнотежа и задовољство захтевају посвећеност: од захвалности, преко саморефлексије, до активног улагања у односе и моћ интроспекцију.
Људи вековима трагају за срећом, често је поистовећујући с успехом, богатством, љубављу или славом. Међутим, шта ако је срећа вештина – нешто што не долази споља, већ се развија, негује и увежбава изнутра? Психолози кажу да је баш тако…
Срећа као вежба захвалности
Један човек, који је срећу дуго везивао искључиво за постигнућа, почео је да „пуца“ под притиском сталног јурења циљева. Тек када је, помало скептично, почео да свакодневно записује ствари због којих је захвалан и редовно говори „хвала“, увидео је да се његова свакодневица мења. Почео је да препознаје ситне радости које су му раније промицале. Срећа није дошла као награда, већ као нуспојава присутности, самосвести, али и вежбања – практиковања радње која је била компатибилна са осећањима.
Вежбање присутности
Сличну промену описују многи када почну да обраћају пажњу на неки тренутак који раније нису примећивали: на светлост која пада на сто, осмех детета, тишину док се град буди. Пре тога, многи су пролазили поред таквих тренутака као статисти, нису примећивали лепоту и мир у нечему на шта нису фокусирани.
Увежбавање фокусиране пажње и захвалности трансформише нашу свакодневицу. Дакле, да – срећа се учи. Тачније, она се вежба. Као мишић, као памћење, као нека друга понављајућа радња, кажу психолози.
Учење уживања у процесу: Како се стиже до тога да је срећа у нама?
Психолози упозоравају и на заблуду проласка кроз циљ: када га остваримо, срећа може брзо избледи. Људи се лако адаптирају, посебно на неке материјалне благодети (на веће станове, боље плате, више луксуза). Кључ није у ономе што постижемо, већ како живимо док то постижемо. Учење да уживамо у процесу – то је вештина која води дубљем задовољству и јаснијем освешћивању осећаја среће.
Вештине повезивања и давања
Срећа се не увежбава искључиво у самоћи. Развијање топлијих и посвећенијих односа, вежбање љубазности, увежбавање исказивања и гестова пажње, осмеха или подршке – све су то свакодневне радње које нас чине срећнијим. И то је пракса. Једноставне, свакодневне одлуке које се могу научити и понављати.
Учење храбрости као пут ка благостању
Храброст није и не мора бити увек драматична. Некад је то одлука да одете с посла који вас исцрпљује, иако споља гледано делује идеално. Некад је то спремност да признате да нисте срећни и да не знате шта даље. Када се саберу, овакве мале храбрости постају темељ и неког новог живота који ће за многе имати више смисла. А управо смисао и свесност, не еуфорија, јесте оно што доноси трајну уместо инстант среће.
Срећа као ментални тренинг
Све више истраживања из области позитивне психологије потврђује да срећа није нешто што имамо или немамо, већ нешто што тренирамо. Баш као што се физичка форма гради вежбом, тако и унутрашња равнотежа и задовољство захтевају посвећеност: од захвалности, преко саморефлексије, до активног улагања у односе и сврху.
Уместо закључка
Психолози подсећају: срећа није дар с неба, нити је увек резултат околности. Срећа је вештина. Она се учи, тренира и негује сваког дана. Што више вежбамо да будемо присутни, захвални, храбри и повезани са собом, другима и светом око себе, то је већа вероватноћа да ћемо је заиста осетити. Срећа није и не би требало да буде циљ: она је нуспродукт живота који се живи с пажњом и намером да нам живот буде бољи, лепши, здравији и целовитији.
Преузмите андроид апликацију.
