Koliko ste puta slušali priče o džinovskim ribama iz Dunava, od komšija pecaroša i prepisivali ove njihove „lovačke priče“ – mašti prouzrokovanoj nekolicini ispijenih pivskih flaša. Iako u većini slučajeva bi ste bili u pravu da ih okrivite za „preterivanje“, zaista su pre nekoliko decenija u mutnim dunavskim dubinama kraj Novog Sada, plivale titanske ribe, teške više od jedne tone.
Slatke vode na ovim prostorima su bogate ribama poput šarana, kečiga, somova, smuđeva, linjaka, štuka i drugih, sitnijih riba. Međutim i pored toga što somovi mogu da narastu do nekoliko metara, bez dileme najveća riba koja je plivala Dunavom jeste – moruna. „Tintanska riba“ i „kraljica Dunava“ su samo neki od naziva ove vrste ribe koja čije dimenzije nisu jedina stvar koje je čine jedinstvenom.
Sa dužinom do osam metara i težinom i do 1600 kilograma, moruna bila je pravi gorostas u dunavskom svetu. Čak se navodi da je, 1884. godine, u Volgi uhvaćen primerak, od osam metara i 3200 kilograma.
Životni vek ove ribe može da nadmaši i 100 godina, pripada familiji jesetri (acipenseridae), koje odlikuje veoma primitivan skeletod hrskavice, zbog koga su i razvile takozvane „kožne kosti”. Takođe, može se prepoznati po kratkim trouglastim ustima, pljosnatim nitima brade i drugim sličnostima sa i danas poznatom kečigom. Gornja strana njenog divovskog tela obično je tamnosiva, dok je donja, trbušna strana prljavobela.
Među ovim ribama nalazi se najviše takozvanih selica, koje žive u moru, a mreste se u rekama. Malena kečiga jedini je pripadnik ove familije divova na našim prostorima koja se isključivo sreće u slatkoj vodi.
Ove ribe su jedinstvene i po svojoj plodnosti. Smatra se da jedna moruna, u zavisnosti od veličine, može proizvesti više od 100 kilograma ikre, odnosno osam miliona jaja, što ih svrstava među najplodnije ribe na svetu.
Tokom najvećeg dela godine nalaze u Baltičkom, Kaspijskom, Crnom moru kao i u istočnim delovima Sredozemnog mora. Hrane se sitnijim ribama, rakovima i mekušcima. U morima ostaju sve dok ne dostignu polnu zrelost, kada započinju svoja lutanja po slatkovodnim tokovima.
Razmnožava se u proleće, na velikim dubinama, sa snažnim, brzim strujama i kamenitim dnom pa je zbog toga njena ikra izuzetno lepljiva. Veruje se da posle jednog mrešćenja ova tajanstvena riba pravi pauzu od nekoliko godina pre nego što se iz bogatih, hranljivih mora, uputi u hladne rečne brzake.
Upravo zbog njene veličine, ali i ikre koje proizvodi, moruna je bila „najplodonosniji“ plen ribolovaca sa ovih prostora.
Zbog ovih svojstava moruna je predstavljala „specijalitet“ i u trpezama drevnih naroda, tako su bogati rimski patriciji raskošno ukrašavali ovu ribu i tako je, okićenu cvećem, iznosili na sto. U staroj Grčkoj smatrane su za najukusniji obrok, u Kini je njeno meso služeno za carskom trpezom, dok su u Engleskoj, Francuskoj i Rusiji pravo na ovakvu plemenitu hranu imali gotovo isključivo vladari i plemići.
Ipak, u Vojvodini su u morunama mogli da uživaju svi društveni slojevi, pod uslovom da su uspeli da je ulove, što naravno nije bio nimalo lak zadatak.
Poznati putopisac Vilhelm fon Taube u svojoj knjizi „Istorijski i geografski opis Kraljevine Slavonije i Vojvodstva Srema” je opisao kako su se u prošlosti lovile ove ribe.
„Moruna je glupa riba koja ne poznaje svoju snagu i lako se da uhvatiti. Najbolje vreme za to je od marta do oktobra. Ribari, kad idu da je love, bace mreže koje nisu jače od onih kojima se hvataju šarani i štuke. Čim primete da je moruna u mreži, oni traže mesto na kome je i opkole ga drugom mrežom, koja je jača, a načinjena je od tankih užadi i kanapa. Zatim gledaju da se u malim čamcima približe ribi, češkaju joj glavu i obese joj o peraje nekoliko jakih gvozdenih kuka, pričvršćenih na isto toliko užeta; ona se tad obično mirno pusti da je dovuku do obale.
Katkada se brani, porazbija čamce i povredi ribare. Kad su morunu tako pola milom, pola silom dovukli do obale, obaviju je ribari jakim užetima i trude se da joj na suvo izvuku bar glavu, koju u tren oka udare maljem; posle čega celu ribu izvuku na suvo i seku je. Na ovaj način lovi se u Sremu, naročito na mestima gde se Drava, Tisa i Sava ulivaju u Dunav, bezbroj malih i velikih moruna od 5,6 do 10 centi i prodaju se, sveže po 20 krajcara oka (2,5 funte) ili se usoljene šalju u tuđe zemlje. Ali usoljavaju ih tako rđavo da meso zbog toga postane grubo, tvrdo i žilavo. A i so, koja dolazi iz Mađarske, u Sremu je suviše skupa.”
Po autorovim rečima, u Dunavu su hvatane morune teške 1.400 kilograma, u kojima je pronalaženo čak 400 kilograma ikre, od koje se pravi kavijar.
Tako je, uglavnom siromašno i neprosvećeno, stanovništvo podunavskih delova Srema, ali i Novog Sada u 18. veku poznavalo veštinu pravljenja skupocenog delikatesa, kao što je kavijar.
Taube u svojoj knjizi ističe da je lokalno stanovništvo itekako znalo da iskoristi i ostale delove ribe. Autor ističe da je njeno pečeno meso nalik na teletinu i da je vrlo ukusna hrana, dok se od njenog mehura pravi riblji lepak, koji je poznat pod imenom riblja klija.
Kasnije su ove ribe hvatane „pampurama”, metod koji je zabranjen u današnjem ribolovu, jer je izuzetno opasan i po ribolovca.
Ovaj način ribolova podrazumeva izrazito oštre udice, stavljene na plutu, otprilike 20 cm jedna od druge, koje su svezane tako da trepere u vodi. Kako su ove vrste poznate po sklonosti ka veseloj igri, morune bi se zaustavljale da se zabave sa neobičnim predmetom, sve dok se ne bi ubole na veliki broj oštrih udica.
Kad bi ih ribar našao ulovljene, brutalno su probadane i privlačene u čamac posebnim kukama. Dodatni oprez bio je neophodan prilikom ovakvog načina ribolova, zato što je pretila opasnost da se i sam ribar zakači na ove strašno oštre udice, pa da ga snažna životinja odvuče u reku.
Neumereni ribolov, kao i izgradnja hidroelektrane na Đerdapu, koja je presekla vekovni put njene seobe, doveli su do nestanka morune iz severnog dela Dunava, te je ova vrsta ribe dobila epitet „mitskog bića“, jer je danas nemoguće na ovim prostorima upecati ribu i približnih dimenzija nekadašnje „kraljice Dunava“.
Preuzmite android aplikaciju.
