Mnogi Novosađani znaju za spomenik ili Ulicu Vase Stajića, čak i oni van grada kroz „Državni posao“ možda su upoznati sa ovim nazivom, ali čije ime ona nosi?
Vasa Stajić rođen je u Mokrinu 1878. godine, gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je upisao U Kikindi, ali ju je pohađao i u Sremskim Karlovcima, da bi diplomirao u Senju.
Studirao je u Pešti, slušao predavanja i u Parizu i Lajpcigu. Pravo je diplomirao 1902. godine, a 1907. godine izdata mu je i učiteljska diploma.
Njegove reči najbolje opisuju njegovu prosvetiteljsku misiju.
„Neće vojska rešiti pitanje naše budućnosti, ona nas neće spasiti sramotne uloge potrošača, niti će nam otvoriti kolonije kuda bismo mi izvozili. Spas je naš vezan za nade koje smemo polagati u naučnike naše i mislioce, prirodnjake i industrijalce, u trgovce i inžinjere. I zato je naša glavna briga da obrazujemo što veći broj istinski stvaralačkih ljudi, pa i žena. I prva naša briga je škola.“
Kao učitelj radio je u seoskim školama sve dok nije postao profesor na Učiteljskoj školi u Somboru, odakle je proteran zbog propagiranja srpstva, što Ugarska vlast nije tolerisala.
Sada kada znate nešto o „pozadini“ njegovog života, kako je Vasa Stajić zadužio Novi Sad?
Vasa Stajić 1912. godine stiže u Novi Sad. Ovde organizuje skup svih Srba maturanata u Vojvodini, kako bi se zbližili. Počinje da izdaje i sam finansira list „Novi Srbin“, koji će biti zabranjen dve godine kasnije.
Vasa je u svom časopisu veličao Srbiju i pisao kako je Ugarska tiranska država koja Srbe iskorišćava.
Već 1913. shvatio je da je njegov poziv da „vrati srpstvo Srbima“, te je ljudima po selima prodavao srpske knjige i okupljao ih i pričao im o srpskoj istoriji i ljudskim pravima.
Jedan od njegovih hrabrijih poteza bilo je okupljanje srpskih đaka i odlazak na Kosovo na Vidovdan, gde su zajedno protestovali ispred austrougarskog Konzulata.
Naredne godine uhapšen je kao „vođa srpske revolucionarne omladine“, suđeno mu je po više tačaka i 1915. osuđen je na 10 godina robije. Njegovi đaci bili su slobodni, jer je svu odgovornost preuzeo on.
U zatvoru je zaražen tuberkulozom, koja ga je kasnije pratila kroz ceo život. Iz zatvora je pobegao 1918. godine i zaputio se u Zagreb gde mu je bila porodica, uz to nastavivši svoju prosvetnu i donekle političku misiju.
Tih dana vraća se i u Novi Sad, gde je bio je sekretar Matice srpske do 1922. godine, a od 1921. godine radio je kao profesor u muškoj gimnaziji u Novom Sadu.
Zalagao se za zajednički život velikog broja nacija u Vojvodini, toleranciju među ljudima, poštovanje različitih kultura.
Važno mu je bilo da se ne zapostave drugi narodi, da se ne zapostavi Vojvodina, i da Srbija, tada Jugoslavija, ne postane neprijatelj protiv kog se do skoro borila.
„Nevaljalci su oni koji Vojvodinu krste srpskom, a rade na tome da ona bude izgubljena… Jer jedno je jasno: nisu Mađari Vojvodinu izgubili zato što bi ona bila srpska, nego zato što su bili vitezi grube sile, te odricali pravdu mnogim narodima Vojvodine“, pisao je u jednom članku 1920. godine.
Do Drugog svetskog rata bavio se prosvetom i pisanjem, sarađivao je sa mnogim časopisima i listovima za koje je napisao brojne tekstove.
Drugi svetski rat proveo je u Karlovcima razočaran, ali i bolestan. Vreme je koristio za sređivanje arhivske građe.
Nakon rata, proglašen je za doživotnog predsednika Matice srpske. Ipak, u toj tituli uživao je svega tri godine.
Preminuo je na isti dan kada je i rođen, 10. februara, 1947. godine i sahranjen je na novosadskom Uspenskom groblju uz prisutvo velikog broja ljudi.
Na njegovoj sahrani bio je i njegov unuk Rastko, koji se na otkrivanju spomenika „deda Vasi“ pre više od 10 godina prisetio tog momenta.
„Tek tada sam shvatio da je on zaista veliki čovek. Nekoliko hiljada ljudi ispratilo ga je na večni počinak, a ja sam u sebi mislio: Ja sam unuk velikog Vase Stajića.“
Šta je iza sebe ostavio Vasa Stajić?
Vasa Stajić, čini se, uvek je bio daleko ispred svog vremena. Njegove vizije patriotizma i liberalizma deluju logično i potpuno ispravno i u novim vremenima.
Napisao je 100 naučnih studija i više od 20 knjiga, ali još važnije, ceo život proveo je boreći se za svoje ideje i ideale, u vremenima koja, najblaže rečeno, nisu bila zahvalna za to. Kao čovek koji se zalagao za ljudska i manjinska prava proživeo je dva najteža svetska rata, a kao čovek koji se zalagao za Srbe i srpski narod i slobodu bio je svedok velikih stradanja svog naroda.
Nijednoj vlasti nije bio omiljen jer se borio za interese koji su bili njegovi, a po njemu, u interesu svih, bez obzira na nacionalost, partiju ili bilo kakvu pripadnost.
Spojio je, za mnoge i danas nespojive stvari. Svoje đake vodio je uoči Vidovdana na Kosovo da izraze svoj patriotizam i nezadovoljstvo okupatoru, lično propagirao srpsku istoriju i kulturu meštanima, a opet, zalagao se za međusobno poštovanje i prava svih i bio liberalnih shvatanja.
Mnogo toga o njemu nije rečeno u ovom tekstu, ali za kraj, ostavićemo njegove reči, koje je, čini se, i sam živeo.
„Imajte više hrabrosti da kulturnu misao suprotstavite antikulturnoj i da joj pomognete do pobede. Naročito, ne kukajte i ne vajkajte se, nego se borite.“
Po čemu ćemo pamtiti ovaj poslednji novembarski ponedeljak? (ponedeljak, 28. novembar)
Preuzmite android aplikaciju.
