Od svih načina koje danas imamo da putujemo, meni je uvek najdraži bio voz. Železnica je, kao najstariji način modernog, na tehnologiju oslonjenog, transporta, posebno draga svakom istoričaru, nostalgičaru i romantičaru. Mada, količina nostalgije koja se nakupila u našim železnicama bila je zaista preterana. Znate o čemu pričam. Odete napolje i gledate voz, koji kao metak seče plodne vinograde i pašnjake Burgundije, a posle dođete u Srbiju i uđete u vagone koje ste mogli da vidite u domaćim filmovima od pre četrdeset godina.
Srbija raspolaže sa 4.093 kilometara pruga.
Kada tome dodate podatak da je, do nedavno, prosečna brzina voza na našim prugama bila manja od proseka od pre jednog veka, dobija se slika jednog potpuno upropašćenog važnog državnog sistema. Srbija raspolaže sa 4.093 kilometara pruga, od kojih je samo 147 kilometara u takvom stanju da se voz može kretati brže od stotinu kilometara na čas.
Zaista poražavajuće. Slika nemoći i sramote onih koji su dozvolili da dođe do takvog propadanja, dok su oni obećavali „brze pruge“ a neki drugi svaku rečenicu počinjali sa „evropskim standardima“.
Dubina pada će, srećom, biti samo još jedna potvrda veličine uspeha koji nas očekuje u narednom periodu. Čitam kako će se uložiti ukupno pet milijardi evra, što je realna cifra, da bi se za pet do deset godina ispravile decenije javašluka, neodgovornosti, lošeg poslovanja i nemara.
Vraćanja Srbije u društvo razvijenih i ozbiljnih država.
Da se razumemo, ne govorim o vrednim železničarima i stručnjacima raznih profila koji su tamo radili ili rade, već o garniturama vlasti koje su dozvolile takvu propast. Ne može se nešto održavati i unapređivati bez novca.
Železničari su još čuda pravili da izvuku maksimum iz prastarih resursa sa kojima su raspolagali. Obezbeđivanje sredstava je odgovornost vlasti. Stanje železnica je odraz stanja u društvu, pokazatelj njegove uređenosti, organizovanosti i blagostanja ili svega suprotnog od tih kvaliteta.
Zato će prvi „Štadlerov“ voz koji prođe od Beograda do Novog Sada biti istinski vesnik vraćanja Srbije u društvo razvijenih i ozbiljnih država.
Istorijski posmatrano, Austrougarska imperija se do vrhunca svoje moći dovezla na šinama. Dovoljno je pogledati neku železničku kartu Kraljevine SHS, pa videti koliko je infrastruktura bila razvijenija u Vojvodini nego u bilo kom drugom delu stare Jugoslavije.
Taj ogroman nasleđeni potencijal je upropašten ali sada predstavlja ponovo osnov za obnovu, kako ekonomske moći Srbije, tako i konkretnog boljitka za svakog pojedinca. Samo kroz obnovu svih železničkih pravaca ćemo moći da zaustavimo poguban rast velikih gradova na račun manjih sredina.
Kada bude moguće da neko iz Bačke Topole ili Vrbasa ode na posao u Suboticu ili Novi Sad vozom i da se vrati kući, na bezbedan, brz i isplativ način, ništa više neće biti isto.
Ka budućnosti Srbiju definitivno vodi pruga.
Međunarodna povezanost nam je takođe veoma važna. Ima jedna priča o vojvođanskom veleposedniku u jednom malom mestu, koji je, kada želi da ode u Budimpeštu da se provede, palio veliki fenjer na svom posedu pored pruge, a voz bi stao da ga pokupi i vrlo brzo bi sa njive bio prevežen do metropole.
Koliko će samo uticajnih ljudi više putovati između srpske i mađarske prestonice i biti podstaknuto da udovolji svojoj radoznalosti, pa zastane i negde između i realizuje neko ulaganje.
Ka budućnosti Srbiju definitivno vodi pruga, njome smo do nedavno išli peške, kao Mile onom lajkovačkom, ali danas imamo u perspektivi ukrcavanje u kompoziciju, koja će biti jednako istorijska, kao ona kojom je 1. septembra 1884. kralj Milan Obrenović krenuo za Beč, preko Zemuna.
Autor: Mladi Miletić
Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
