Novi Sad oduvek se mogao pohvaliti svojim parkovima i gradskim zelenilom, ali početkom prošlog veka to zelenilo bilo je „prošarano“ velikim brojem dudova. Zašto ih danas nema?
Priča o dudovima u Novom Sadu počinje davne 1768. godine. U toj, i sledeće dve godine posađeno je preko 3.500 hiljade dudovih stabala, da bi do kraja veka ta cifra prešla 5.000 sadnica ovog drveta.
Drvo duda može narasti i do 24 metra, a može da raste na veoma siromašnim, pa čak i peščanim zemljištima.
Koristio se najčešće za uzgoj svilene bube, koja je ključna za proizvodnju svile, pa je tako Novi Sad 1770. godine otvorio svoju prvu Svilaru.
Iz istog razloga Futog je posedovao svojih preko 10.000 dudova, gajenjem svile bavio se „svako“, a najčešće siromašni baštovani.
Ipak, bombardovanje „srpske Atine“ 1849. značajno je odmoglo gajenju svile na ovim prostorima zato što je novosadska svilara porušena, tačnije, izgorela je.
Tadašnja vlast tražila je da se dudovi sade u što većim količinama, pa su osim pored puta, a sađene su i čitave šume dudova.
U Almaškom kraju, ispred svake kuće po zakonu Austrougarske monarhije morao je biti zasađen dud.
Novosadska svilara bila je u sastavu različitih bivših država, a uvek u vlasništvu upravo državne vlasti, što govori o tome kako je svaki državni vrh vrednovao. To se nije promenilo ni pod kontrolom Austrougarske, ali ni kada je nastala SFRJ.
Osim toga, živina se hranila plodovima dudova dva-tri meseca i vlasnici nisu morali da tada troše kukuruz, ovas i drugo za živinu. Stanovništvo je jelo dudove, od dudova pravilo pekmez i rakiju, navodi Slobodan Jarčević za časopis Homoverbum.
Gde su onda, tolika stabla, naprosto nestala?
Posle Drugog svetskog rata, kada je tadašnja SFRJ već stala na noge, došlo je do promene pristupa prema dudovima. Iz nepoznatog razloga 50-ih i 60-ih godina prošlog veka sa državnog vrha naređeno je da se dudovi seku. Razlog tome nije poznat, iako neki kažu da je u pitanju to što „dudovi prljaju grad“, ali ta informacija nije proverena.
Jugoslavija se okrenula proizvodnji sintetike umesto svile, ali to opet ne objašnjava zašto bi dudoredi morali biti posečeni, a ne samo ostavljeni.
Takođe, na mestima gde su posečeni dudovi, često je samo posađeno drugo zelenilo, što takođe ne daje odgovor zašto su dudovi sečeni, već nas navodi na još više pitanja.
Prema rečima novinara Slobodana Jarčevića koji je u to vreme pisao za jedan dnevni list, u sklopu sličnih odluka 1969. godine iz Beograda stiže naredba da svi domaćini na teritoriji Vojvodine, samim tim i Novosađani, poruše sve svoje kudeljare.
Danas u Novom Sadu još uvek možete naići na poneke dudove koji predstavljaju samo delić onoga što je nekada postojalo na ovim prostorima. Jedan se nalazi u Dunavskom parku, drugi kod parkinga ugostiteljskog objekta „Magacin“, jedan kod đačkog igrališta u kampusu, ali više o njima neki drugi put…
Novi Sad sada ima zeleni katastar i sa posebnim osvrtom, od strane stručnih ljudi, se vodi računa o zelenilu u gradu. Samim tim, scenario sa početka druge polovine 20. veka ne bi bio moguć.
Mesto najpoznatije po kupusu i porodičnom stanovanju – šta se to krije u Futogu? (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
