Психијатар Александар Мисојчић оценио је данас да је борба за моћ један од најчешћих разлога развода, да љубав често није фер и да је искуство пораза драгоцено.
Мисојчић је рекао Танјугу да је данас проблем морала што се подразумева да постоји и што се намеће као општа истина, а требало би да носи неку врсту личног печата сваког од нас и да је лишен моралне нарцисоидности.
Наводећи да би требало да се више ослањамо на моралну одговорност, Мисојчић је оценио и да би губљење моралног ослонца у времену материјализма и кризе духовности могло бити најава дубље кризе.
„Децу не треба потценити и треба им рећи истину, само бираним речником“, поручио је Мисојчић, аутор књиге „Све оно што јесмо“ у којој анализира, у 24 поглавља, теме идентитета, породичних образаца, емотивних односа и унутрашњих борби савременог човека.
Према његовим речима, свако треба да тежи аутентичности и слободи, уз спремност да прави личне изборе и одлуке, без обзира на то да ли је то испраћено аплаузом у свом окружењу.
„Треба некад бити храбар јер слобода је привилегија. Она се не даје. Мора се узети“, навео је он.
Пошто живимо у диктатури видљивости, лајкова и популарности на друштвеним мрежама, стиче се утисак да има више нарциса, али је Мисојчић истакао да их вероватно нема толико, већ живимо у окружењу које их награђује.
Мисојчић је оценио да је један од најчешћих разлога развода у савременој породици, ако се изузму преваре, борба за моћ у партнерском систему.
„Ко је већа жртва, ко не обраћа пажњу на потребе другог, ко се бави само собом… То је процес преласка породице из патријархата ка савременој породици. Помешале су се мало улоге. Не знамо шта и како. Желимо, а не препознајемо пут“, навео је Мисојчић.
Према његовим речима, „љубав је пре и после свега давање, и чим кренемо да се меримо ко је више дао – то је најава краја“.
„Не треба љубав увек знати да објасниш. Ако добро знаш да објасниш зашто неког волиш, онда треба размислити да ли је то права ствар. Мислим да нема праве љубави без прихватања несавршенства човека ког волиш“, навео је Мисојчић.
Оценивши да „љубав често није фер“, јер су емоције непредвидиве, скоковите, јаке и својеглаве, Мисојчић је додао да је „фер тамо где је разум, а љубав је асоцијативна и слободна“.
Мисојчић је оценио и да је један од најјачих страхова онај од остављања и одбацивања, те да се зато неки људи плаше љубави.
Према његовим речима, остајање заједно само како не би патила породица доводи до „усамљености у двоје, а то је један од најтежих облика усамљености“.
Мисојчић је истакао да „људи остају дуго времена везани са сигурним партнером. То је онај који има неку врсту манккавости и осигурача да неће ући у комплетан партнерски однос. Или је одсутан, ожењен или удата, или је превише стар. То је сигурност да се неће остварити толико близак однос који једног дана могу изгубити и остати повређени“, навео је Мисојчић.
Према његовим речима, код сигурног партнера постоји безбедност, „ту се човек препусти, лако воли, ту цвета сексуалност, а у основи је то страх од одбацивања“.
„Љубав је мало компликованија него што се на први поглед чини и зато и јесте вредна“, нагласио је стручњак.
Мисојчић је нагласио да је „искуство пораза драгоцено“, и да је питање како ће неко схватити грешку, помоћу које се расте, ако није окусио погрешан избор.
„Кроз интеграцију погрешних избора напредујемо. Тога се не треба плашити. Нити деци слао поруку да су увек најпаметнија, која нису никад погрешила“, навео је Мисојчић.
Према његовим речима, ако деца одрастају поред савршених родитеља, где не виде да се наљутио и погрешио, питање је како ће сутра себи опростити грешку, ако су поред безгрешног расла.
Мисојчић је рекао да нас страх упозорава и да се у животу треба плашити, само је важно да ли је он упозорење или над нама управља.
„Паралисао нас је, сужио, оптеретио. То је проблем са страхом. Кад влада нама, кад нас спута, зароби, кад нас кроз живот страх води“, упозорио је Мисојчић.
У транзицији од патријархата ка савременој породици, већи је притисак на младој жени, њој је теже и захтевније, а Мисојчић је упозорио и да и даље постоје разне предрасуде у тумачењу породице и родних различитости.
Мисојчић је оценио да се савремене везе данас ослањају на сигурност и сексуалност, што се сматра за идеалну љубав, односно идеалан пар.
„Ја мислим да није. Где је дубина? Где је повезаност? Где је духовност, поверење, разумевање неизговореног? Љубав је дубока, а сексуалност и стабилност могу и у плићим односима да се изграде“, навео је психијатар.
Мисојчић је навео да „треба храбро говорити о проблеми и одустати од илузије савршености“.
„Не морамо у свакој ситуацији да будемо сјајни и најбољи. Не мора се ни окружење увек односити према нама са уважавањем ни одобравањем“, упозорио је Мисојчић.
Према његовим речима, „бити добар човек“ је прилично недефинисан појам, а има лепших као што је бити честит, храбар или слободан.
Један загрљај од 20 секунди: мали ритуал који има моћ да промени расположење, дан – па и живот
Преузмите андроид апликацију.
