Један од најбољих српских кошаркаша икада и бивши капитен репрезентације Србије Милош Теодосић објавио је крај каријере. Освојио је 19 клупских трофеја и три сребрне медаље са репрезентацијом.
Теодосић је претходне две сезоне провео у Црвеној звезди, где је и завршио играчку каријеру, која је трајала више од две деценије.
Српски плејмејкер се у писму обратио свима који су били уз њега током свих ових година.
“Драги пријатељи, поштовани љубитељи и познаваоци кошарке,
Пре свега хвала вам на 30 година заједничке борбе, уживања, радости и туге. Дошао је тренутак да се опростим од једне фазе своје љубави према магичној игри под обручима.
Иза мене, иза нас, је много жеље, борбе, одрицања. Освојених трофеја, али и изгубљених финала. Све је то кошарка и све је то живот. И ја не бих ништа од тога мењао, баш све бих – опет исто!
Хвала мојим Ваљевцима, мојој Србији. И свим тренерима уз које сам имао прилике да учим кошарку.
Нисам је (још) научио до краја. Размењиваћемо знање и искуство још дуго она и ја. До краја живота.
Не бих посебно истицао појединце, одлучујуће минуте, најважније утакмице… Јер, сваки од тих „детаља“ (тренери, саиграчи) били су важни за моју каријеру.
Највећа захвалност иде мојој породици. И највећи понос је код њих. У последње време, схватио сам да је највеће богатство моје играчке каријере – имаћу шта да показујем деци! Само да још мало порасту… Пред њима ћу бити и јесам – најиспуњенији.
Не бих да правим личну грешку на крају, па иде једна групна порука: „Неизмерно ХВАЛА сваком, али дословце, сваком саиграчу. Сви сте ви од мене правили бољег кошаркаша. Памтим то“.
Сви ми играмо за навијаче и због њих. Зато, хвала и њима, искрено и од срца. Пријали су аплаузи и подршка. Критике мотивисале, звиждуци јачали. Без обзира на клупску припадност, навијач увек захтева поштовање нас због којих су дошли у дворану. Током каријере нисам много читао коментаре нити обраћао пажњу на друштвене мреже, али сам јако добро осећао сваки уздах у хали. И сваки мук. Одатле долази инспирација, због тога тераш себе да будеш бољи. И сад, да не одступим много од себе, а познато је да емоције нисам много отварао за јавност, ову ипак желим и морам да поделим: жеља ми је да се зна како сам каријеру завршио у клубу који у мом срцу има – доминантно место.
О љубави према Србији, игрању за њен грб и под вољеном тробојком, рекао сам све на паркету. Речима је немогуће описати тај јединствени, дивни осећај који још тиња у мени. Моја отаџбина ће за мене заувек остати најважнија и највољенија.
Још једном хвала кошарко, видимо се и надаље, само без патика, дреса и шортса”.
Почетак у Студенту, крај у Звезди
Теодосић је каријеру започео у ваљевском Студенту, да би потом прешао у Металац. Одатле је отишао у ФМП као један од најталентованијих кошаркаша у земљи. Потом је заиграо за чачански Борац.
Од 2007. наступао је за Олимпијакос са којим је 2010. године стигао до фајнал-фора Евролиге и био проглашен за МВП-а.
Након тога, одлази у ЦСКА са којим је успео да освоји Евролигу 2016. године. Следи двогодишња епизода у Лос Анђелес клиперсима, да би се 2019. вратио у Виртус са којим је освојио Еврокуп, а три године касније дошао је у Црвену звезду.
Три пута је биран у идеалан тим Евролиге, као и Еврокупа, а неколико пута био је изабран у најбоље петорке на Светским и Европским првенствима.
За репрезентацију Србије је дебитовао 2007. године на Европском првенству у Шпанији. Памти се његова тројка преко руке Гарбахосе на Светском првенству у Турској 2010. године.
Са српском селекцијом је освојио сребрену медаљу на Евробаскету 2009, Мундобаскету 2014. и Олимпијским играма у Бразилу 2016. године.
Гудурић из Фенера иде и као шампион Турске – Алимпијевић остао без трофеја
Преузмите андроид апликацију.
