Proslavljeni srpski pisac Milorad Pavić rođen je na današnji dan 15. oktobra 1929. u Beogradu.
Pavić se proslavio pošto je objavljen „Hazarski rečnik“, neobično književno delo, u formi leksikona, koje se može čitati na razne načine, ne nužno strogo linearno.
„Hazarski rečnik“ objavila je beogradska Prosveta 1984. godine. Iste godine nagrađen je Ninovom nagradom. Kada se pojavio engleski prevod 1988. godine, u izdanju uglednog njujorške kuće Knopf, usledila je globalna popularnost.
Delo je prevedeno na više desetina jezika. Kritičari su ga, ma šta to značilo, tumačili kao postmodernu književnost.
U izvesnom smislu postojao je paradoks da je Pavić prethodno objavio niz knjiga i radova, literarne i, posebno, naučne sadržine ali je ostao gotovo anoniman. Iako je, bio znan u akademskim krugovima, nepodeljeno uvažavan kao naučnik, van tih uskih okvira bio je zapravo potpuno nepoznat.
Pavić je bio pesnik, literata, istoričar književnosti, kulture uopšte, univerzitetski profesor, prevodilac, akademik.
Rođen je u porodici intelektualaca, šta više i među daljim precima imao je ljude od pera. Otac je bio vajar i slikar. U poetski sročenoj autobiografskoj crtici, pominje: „Ja sam pisac već dve stotine godina. Daleke 1766. jedan Pavić je objavio u Budimu svoju zbirku pesama i otada se smatramo spisateljskom porodicom“.
Njegovo prvo objavljeno delo 1967. godine, bilo je „Palimpsesti“, poezija. Kao istoričar kulture bio je stručnjak za srpsku književnost baroka, klasicizma, predromantizma, simobolizma. Otuda dela: „Istorija srpske književnosti baroknog doba“ (1970. god), „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ (1971), „Gavril Stefanović Venclović“ (1972), „Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo“ (1972), „Jezičko pamćenje i pesnički oblik“ (1976), „Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma“ (1979), „Rađanje nove srpske književnosti“ (1983).
Bio je univerzitetski profesor od 1974. do 1990. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Na poziciji dekana Filozofskog fakulteta bio je u periodu od 1977. do 1979. godine.
Redovni profesor postao je 1977. godine. Od 1982. predavao je na Filozofskim fakultetu u Beogradu, gde je držao kurs Istorija kulture jugoslovenskih naroda.
Redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, Odeljenja jezika i književnosti, postao je aprila 1991.
Na literarnom planu sledili su, prvo još jedna zbirka poezije „Mesečev kamen“ (1971), potom priče „Gvozdena zavesa“ (1973), „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske price“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982).
Preveo je i priredio srpska izdanja Puškina, Bajrona. Priredio je delo Gavrila Stefanovića Venclovića (1680—1749) srpskog pisca, poete, prevodioca, iluminatora, ikonopisca, sveštenika, knjigom „Crni bivo u srcu“ (1966) podsetivši na zaboravljenog velikog spisatelja.
U vreme globalne popularnosti krajem osamdesetih, predlagan je za Nobelovu nagradu, sa raznih strana sveta, iz Evrope, SAD, Brazila.
Sledile su knjige: „Predeo slikan čajem “ (1988), „Unutrašnja strana vetra “ (1991), „Posljednja ljubav u Carigradu“ (1994), „Šešir od riblje kože“ (1996), „Stakleni puž“ (1998), „Kutija za pisanje“ (1999), „Zvezdani plašt“ (2000), „Unikat“ (2004).
Njegov pristup literarnom poredili su sa Borhesom, Kortasarom, Umbertom Ekom.
Pisao je bajkovito, preplićući mitove, predanja, realne i sasvim izmaštane istorijske ili pseudoistorijske izvore, gradeći osobeni koloplet koji je opčinjavao, ne dopuštajući čitaocu da odstupi. Igrajući se pritom rečima, neretko van logike, uvek sa dozom poetskog.
I njegova književna dela, ne samo naučna, odisala su zapravo sasvim retkom enciklopedijskom erudicijom, nepojmljivim fondom najrazličitijih znanja, oslanjajući se na predanja, verovanja, drevna učenja. Potom je sledila mašta, osobena literarna dorada.
Sam je zabeležio „sa zaprepašćenjem“ da su njegova dela doživela oko stotinu prevoda. Književne oblike koje je primenjivao predstavljao je poetski: „Napisao sam roman u vidu rečnika, drugi u obliku ukrštenih reči, treći u vidu klepsidre i četvrti kao priručnik za gatanje kartama tarot. Peti je bio astrološki vodič za neupućene.“
Nije krio da je priča o Hazarima, drevnom turanskom narodu koji je od 7. do 10. veka imao značajnu državu u stepama današnje južne Rusije, severno od Kavkaza, negde između Kaspijskog i Crnog mora, a koji je potom postupno iščezao, u prenesenom smislu, priča o njegovom narodu, Srbima.
Ovaj svet napustio je poslednjeg dana novembra 2009. Imao je osamdeset godina. Kako je sam primetio, za života, dobio je priznanja koja pisci najčešće dobijaju tek posle smrti.
Prvom piscu 21. veka, kako su ga opisivali, podignut je spomenik ne samo u Beogradu, nego i u Moskvi.
Dramske obrade njegova dela dobila su u teatru, ali i na filmu.
Hiljade vernika dočekalo srpskog patrijarha u Sabornom hramu u Podgorici
Preuzmite android aplikaciju.
