Kriza u Avganistanu je (ponovo) iznela na međunarodnu scenu pitanje stabilnosti i kontrole u srednjoj Aziji. Nakon što, ni Velika Britanija, zatim SSSR, a ni SAD nisu uspeli da uspostave trajni mir i kontrolu u srednjoj Aziji, postavlja se pitanje da li je uopšte potrebno (ali i moguće) kontrolisati ovaj deo sveta?
Ovo pitanje svakako u mnogo većoj meri interesuje još jednu veliku silu za koju ovo nije globalno, pa čak ni regionalno pitanje, već pitanje koje se tiče potencijalnih problema na, ali i unutar sopstvenih granica. U narednim tekstovima izdvajam kratak pregled veza i odnosa između Avganistana i Kine, uz osvrt na nekoliko kratkoročnih i dugoročnih izazova sa kojima se ti odnosi suočavaju, kao i uzrocima problema koji tu vezu opterećuju.
Relativno nepoznata činjenica je da Avganistan i Kina dele granicu.
Ukoliko izuzmemo međusobne odnose političkih elita Avganistana i Kine danas, primarna stvar koja određuje prirodu odnosa ova dva društva su geografija, kao i istorijski kontekst u kojima oni nalaze.
Dve zemlje su stari susedi, ali trenutna granica među njima je relativno nova. Kopnena granica među pomenutim državama kraća je od stotinu kilometara, međutim uspostavljanje same granice je deo mnogo komplikovanijeg i šireg procesa sukobljavanja tri carstva u regionu, Velike Britanije, Ruskog carstva i Ćing dinastije.
Šta je „Velika igra“ donela narodima centralne Azije?
Diplomatski, politički, ekonomski a naposletku i vojni sukob pomenuta tri carstva u samom srednjoj Aziji stvorio je izuzetno delikatnu situaciju u regionu. U samom srcu tog regiona nalazi se Avganistan, koji je usled svoje geografske pozicije i konfiguracije terena predstavljao večiti kamen spoticanja velikim silama, uz to Avganistan i danas ostaje odličan primer imperijalnog prenaprezanja.
Kao kulminacija poslednje runde „Velike igre“ između Rusije i Britanije izdvaja se 1893. godina, kada se, nakon povlačenja Britanije iz Avganistana, uspostavlja konačna granica između Avganistana na severu i britanskih poseda, a današnjeg Pakistana, na jugu. Upravo pomenuta granica, poznata i kao Durandova linija (nazvana po britanskom diplomati, Mortimeru Durandu), kao relikt kolonijalne epohe sve do danas nastavlja da izaziva probleme u pomenutom regionu.
Na samom severo-istoku Durandove linije, u dodiru sa Kinom, nalazi se avganistanska provincija Badahšan, sa Vakhan tesnacem, koji karavani koriste za prolaz i trgovinu već hiljadama godina. Čitav region se nalazi na trasi starog Puta svile, odnosno njenog južnog kraka, kojim je budizam prenet iz indijske u kinesku civilizaciju pre dve hiljade godina.
Niz kineskih i indijskih dinastija, ali i lokalnih oblasnih gospodara borili su se za kontrolu upravo ove oblasti kako bi kontrolisali prirodni most koji povezuje centralnu i istočnu Aziju. Strateški značaj Vakhanskog tesnaca kasnije prepoznaju i Rusija i Britanija, koje iz bezbednosnih i ekonomskih razloga žele da kontrolišu region, međutim usled zatvorenosti Ćing dinastije ka trgovini sam koridor gubi na ekonomskom značaju.
Nakon iscrpljujuće „Velike igre“ Vakhan tesnac postaje „sanitarni koridor“ između dva ljuta rivala kolonijalnog doba, kao i između Kine i centralne teritorije Avganistana.
Šta je predmet najvećeg interesovanja Pekinga kada gleda na “Bliski zapad”?
Danas, pomenuti koridor razdvaja u velikoj meri različite države: Tadžikistan, Pakistan, Kinu i Avganistan. Međutim regije pomenutih država, u dodiru sa provincijama Badahšan i Sinđang, osim geografskih odlikuju još velike sličnosti: šarenolika demografska struktura, relativno teški ekonomski uslovi za život, kao i brojni nerešeni politički problemi, ali i bezbednosni izazovi.
U ovom delu sveta životnu sredinu dele afganistanska provincija Badahšan sa jedne strane i najveća tadžikistanska provincija Gorno-Badahšan sa druge strane.
Sa kineske strane tu je njena najveća provincija, Sinđang, dok se na jugu nalazi pakistanski Gilit-Baltistan region, poznatiji i kao Kašmir.
Ko je novi lider Avganistana pročitajte na ovom linku
Kada govorimo o ekonomskim kapacitetima sama oblast izuzetno je bogata energentima, rudama i mineralima, ipak pomenute resurse moguće je efikasno iskoristiti samo uz ogroman kapital. Usled političke konsolidacije pomenutih država u prvoj polovini dvadesetog veka ni jedna od njih tada nije mogla da izdvoji sredstva za razvojne potrebe svojih provincija u ovoj oblasti.
Ovo se u drugoj polovini dvadesetog veka radikalno menja, Moskva se ponovo pojavljuje kao ozbiljan igrač u regionu i pomaže industrijalizaciju centralno-azijskih članica SSSR, dok Peking tokom pedesetih godina razvija sisteme irigacije, a tokom osamdesetih godina kreće i u industrijalizaciju Sinđang provincije.
Pakistan donekle kasni sa ovim trendom, ali Avganistan sa druge strane, i danas teško uspeva da izađe na kraj sa ekonomskim problemima Badahšana.
Obzirom na demografsku strukturu i nerešene političke probleme, kao i na ekonomske probleme pomenutih regiona u odnosu na bolje razvijene regione matice, uz činjenicu da se ove četiri oblasti nalaze na periferiji sopstvenih država, naravno i uz nezaobilazno interesovanje kolonijalnih i neokolonijalnih sila, primećujemo delikatnost situacije u kojoj se čitav region uvek nalazio.
Probleme koji pogađaju ovaj deo sveta, a koji u velikoj meri prate slične regione koji se takođe nalaze na raskršću civilizacija, nastavljam da obrađujem i u sledećem tekstu, gde se fokusiram na Badahšan i Gorno-Badahšan.
Nastaviće se.
Autor: Milan Kuzmanović
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju.
