Милан Кашанин (Бели Манастир, 21. фебруар 1895 — Београд, 21. новембар 1981) био је српски историчар уметности, ликовни критичар, књижевник, историчар књижевности и културни радник.
Рођен је 21. фебруара 1895. године у Белом Манастиру, у тадашњој Аустроугарској. Потиче из сиромашне сељачке породице. Мајка Анка Кашанин и отац Никола Поповић нису били венчани, па су старији брат Радивој (1892—1989) и он уписани у матичне књиге рођених под мајчиним презименом Кашанин.
Основно образовање Милан Кашанин стeкао је у Српској народној основној школи, а Српску велику православну гимназију похађа у Новом Саду од 1906. до 1914. године. Бунтовни карактер и учешће у демонстрацијама после убиства Фердинанда онемогућиле су му упис на студиј филозофије у Загребу, тако да 1915. креће на филолошке у Будимпешти.
Већ након првог семестра био је мобилисан, али је већи део времена провео по разним болницама избегавајући фронт под лажним дијагнозама. У Загребу је наставио студиј филозофије, а по окончању рата одлази у Нови Сад у Пресбиро народне управе за Бачку, Барању и Банат.
Тек 1919. одлази у Париз да студира историју уметности, компаративну књижевност и руски језик и књижевност, да би 1923. дипломирао естетику и историју уметности. Напокон се враћа у Београд где на тамошњем универзитету докторира 1926. на тему Беле цркве каранске, њена историја, архитектура и живопис.
Идуће године заједно са Вељком Петровићем објављује капитално дело Српска уметност у Војводини за шта добија награду Матице Српске.
Исте године добија намештење у Музеју савремене уметности, најприје као кустос, а касније и као управник, да би му принц Павле Карађорђевић 1936. доделио место директора у његовом музеју, претечи Народног музеја у Београду. Кашанин организује врхунске изложбе, уређује напредне часописе у којима објављује запажене прилоге и ликовне критике, предаје историју уметности на Уметничкој школи у Београду.
После рата пада у немилост, прерано га, већ 1945. пензионишу, да би тек 1953. био реактивиран на месту управника Галерије фресака. На том положају приређује бројне изложбе српског средњовековног сликарства широм европских метропола и у Латинској Америци, држи предавања на светским универзитетима, словом и речју популарише српску националну баштину.
Књижевним радом се бави још од гимназијских дана када објављује прилоге у Обзору, Књижевном југу, напослетку и у Савременику.
Писао је и приповетке о војвођанском животу, романсирао београдску средину, објавио бројне есеје о ликовним уметницима, један одличан преглед српске средњовековне књижевности. A посебно се истакао есејстичким радом који врхуни збирком текстова о српским песницима и приповедачима Судбине и људи, Београд 1968. године.
Zabranjena ljubav srpskog nobelovca: Milicu je čekao tri decenije, od tuge se razboleo!
Преузмите андроид апликацију.
