Na svetski dan mentalnog zdravlja na stolu su razne diskusije koje se tiču mentalnog blagostanja odraslih, dece, osoba trećeg životnog doba, osoba sa hroničnim oboljenjima… Često ispod stola ostane kako se sportisti bore sa svojim životnim izazovima i kako oni utiču na njihove sportske performanse.
Tako je jer verujemo da su vrhunski sportisti u onih 1% populacije koji nisu za džabe tu gde jesu, nego ih je osim, nadprosečnih motoričkih, fizičkih i tehničko-taktičkih kapaciteta, tu postavio i vrhunski psihološki profil.
Znamo mi da i oni imaju svoje unutrašnje demone i borbe „prsa u prsa“ sa samim sobom, ali verujemo da su oni prošli u toj borbi kao ragbista kroz odbranu suparničkog tima –nadmoćno i hrabro – zato i jesu na vrhu piramide.
Ipak, gde su svi oni sportisti, sva ona deca koja su, u nekom momentu pokazivala i veći talenat? Reći ćete – nisu bili dovoljno posvećeni. Neki i nisu. Neki nisu mogli. Ali činjenica je da je mnogo izgbuljenih talentovanih sportista otpalo penjući se na vrh piramide jer nisu imali opremu da se popnu visoko.
Jedan deo te opreme čini i psihološki set alata. Kao i svaki drugi alat, i psihološki alat se „nabavlja“, odnosno uči.
Nečemu se naučimo dok odrastamo u porodici, neke alate smo prirodno predisponirani da koristimo. Psihološke alatke utiču na promenu načina razmišljanja, intenzivnih negativnih emocija, i promenu tendencija da se ponašamo na način koji nas sprečava da ostvarimo svoje ciljeve. U pripremi sportista za nastupajuća takmičenje, ove alatke podvode se pod termin mentalnog treninga.
Međutim, i sportisti su ljudi. Trpe udarce na terenu i van njega, medijski su pod konstantom svevidećom lupom koja stvara pritisak. Zato je bitno da shvatimo da i sportisti mogu da pokažu svoje ranjivosti kad naiđu na prepreke u životnim situacijama (kao što su raskidi veza i brakova, smrti i bolesti bliskih članova porodice..), kao i situacijama vezanih za sport (promena kluba, trenera, nefer tretman…).
Prvo uporište mentalne brige o sportistima je podrška.
Istraživanja potvrđuju da je dobra socijalna potpora (mama, tata, brat, trener…) bedem u borbi protiv „virusa“ koja napadaju naš mentalni aparat.
Osvrnimo se na prošlogodišnje Olimpijske igre.
Jedna od stvari po kojima će OI u Tokiju biti upamćene je istupanje najbolje svetske gimnstičarke Simon Bajls na pola takmičarskog programa. Kao razlog je navela potrebu da zaštiti svoje mentalno zdravlje koje je tokom takmičenja bilo kompromitovano napadima panike.
Kod napada panike, jedan telesni simptom (npr. otkucaji srca), koji se inače pojavljuje normalno u takmičarskim situacijama kako bi se telo dovelo u optimalni nivo za nastupanje, biva interpretiran kao signal da će se nešto loše desiti. Usmeravanje pažnje na telesni simptom otvara kaskadu katastrofičnih ideja koje se nadovezuju jedna na drugu – „mogla bih da padnem“, „mogla bih ozbiljno da se povredim“, „obrukaću sebe, roditelje i celu naciju“.
Takve misli dodatno pojačavaju i uzbrzavaju otkucaje srca i uvode takmičara u veći strah i roj crnih misli. Usled ubrzanog disanja – hiperventilacije, osobi preti da se onesvesti. Ideja da će se onesvestiti je za svakako neprijatna, za neke prosto neprihvatljiva.
Neprihvatljivost uvodi u još veću hiperventilaciju i povećava verovatnoću da se osoba zaista onesvesti.
Da li biste, uoči početka OI, mogli da pretpostavite da ovako nešto može da se desi najboljoj planetarnoj gimnastičarki?
Ako verujete u stereotip da su sportisti titani i da ih sve nedaće samo jačaju, onda je teško da ste mogli ovako nešto da predvidite. Da ne bismo živeli u iluziji da su sportisti titani i da ne krvare, osvrnućemo se na konsensuz – saopštenje javnosti koju je 2019. godine objavio Međunarodni olimpijski komitet, a koji se tiče mentalnog zdravlja sportista.
Okupivši stručnjake iz različitih oblasti mentalnog zdravlja – cilj ovog saopštenja bio je dvojak:
- Da ustanovi zastupljenost mentalnih poremećaja među sportistima i
- Da uspostavi protokol dijagnostike, intrvencije i praćenja kod sportista sa povećanim rizikom od mentalnog oboljenja.
Ukoliko bismo se rukovodili brojkama iz ovog saopštenja, možda i ne bismo bili toliko iznenađeni onim što se desili Bajlsovoj: zastupljenost mentalnih poremećaja kod sportista je ista kao u opštoj populaciji. Drugim rečima, sportisti nisu zaštićeni od „psiholoških trzavica“.
Anksiozni i depresivni poremećaji čine okosnicu mentalnih poremećaja među sportisima isto kao i opštoj populaciji. Takođe, isti trendovi se uočavaju i odnosu na pol – žene su dvaput više podložnije depresivnoj simptomatologiji; i uzrast – naročito osetljive grupe su adolescenti i skorašnji „penzioneri“.
U sportovima koji su težinski struktuirani (borilački sportovi) i estetskog karaktera (klizanje, ritmička gimnastika…) nailazimo na slučajeve sa poremećajima ishrane, a kod individualnih sportova imamo više anksioznih i depresivnih sportista nego što je to slučaj u timskim sportovima.
Nemali broj sportista je zavisno od kockanja i koristi psihoaktivne supstance i alkohol.
Osvrnimo se na početak – Svetska zdravstvena organizacija je 2001. godine objavila da će jedna od od 4 osobe iskusiti bar jednom u životu poteškoće sa mentalnim zdravljem. Ako je prevalenca kod sportista ista, onda se ta statistika može preslikati i na sferu sporta.
Ono što je dodatno poražavajuće je to što 2/3 ljudi neće u kriznim situacijama tražiti pomoć profesionalaca. Kod sportista je taj broj možda još veći, jer kao što smo već naveli, verujemo, a veruju često i sami sportisti, u urođenu rezilijentnost (otpornost) sportista da se „samo-oporavljaju“.
Zato je moj odgovor na pitanje postavljeno u naslovu – NE.
Ne pričamo dovoljno o mentalnom zdravlju sportista da bismo mogli da dođemo do tog nivoa da pristup psihološkim trzavicama bude kao pristup gripu. Odeš, proceniš, dobiješ terapiju. Bez srama, samo misliš na svoje dobro.
Pričajmo, kao što je 2014. pričao Majkl Felps o svojoj depresiji sa kojom se borio prethodnih 10 godina.
Klupko je počelo da se odmotava nakon OI u u Atini 2004, kad je proživljavao prvu depresivnu epizodu. Javnost je videla neke posledice njegove depresije: hapšnjenje zbog vožnje u pijanom stanju, kao i konzumiranje marihuane. Zbog obe stvari bio je medijski linčovan. Niko nije video njegovu ljudsku stranu, jer ipak je on „Zevs“ – najodlikovaniji olimpijac. Danas je Felps glasnogovornik na raznim tribinama širom SAD-a gde promoviše pokret mentalnog zdravlja sportista.
Ukoliko ste sportista, roditelj ili trener sportiste, budite osvešćeni da su mentalne poteškoće inherentni deo života, pa samim tim i sporta.
Drugim rečima, sve je to normalno. Ono što nije normalno je okretati glavu od problema – osvešćenost o problemu je pola rešenja. Ne morate biti Felps i pričati o tome širokom auditoriju, možete svoju priču poneti sa sobom kod stručnjaka koji će prvo da vam pruži podršku, sasluša, i da Vas opremi alatom da se popnete na vrh.
Neki će usput shvatiti da se možda penju na pogrešnu planinu, neki da su zadovoljni sa visinom koju su dosegnuli, neki će biti uporni da se popnu na vrh. Bilo kako bilo – sportistima se često uskraćuje jedna odluka – da ne moraju biti vrhunski.
Da ne mora rezultat biti u prvom planu, ili da ne mora baš sad u ovom trenutku, jer često je baš to vijanje rezultata uzrok mnogih briga oko mentalnog zdravlja. Nekad se baš najbolji rezultat postiže kad sportista prestane da insistira na rezultatu. Predah u penjanju je ne samo dozvoljen, nego i preporučljiv – videćete rezultat na svom mentalnom zdravlju.
Dragi sportisti, srećan vam svetski dan mentalnog zdravlja!
Autor teksta:
Dragana Zanini
Master psiholog
Bečelor sportskih nauka
REBT psihoteraput
Preuzmite android aplikaciju.
