Priredba UFC 264 donela je drugu pobedu Poirijea nad Mekgregorom, a Irac je doživeo i težak prelom noge u zglobu. Sigurno je da će se nakon nekog vremena oporaviti, ali može li „Mistik Mek“ da ponudi ono što se od njega očekuje?
Put irskog borca ka zvezdama počeo je potpisom za UFC 2013. godine. Prvi meč, prva runda, prvi nokaut. Markus Brimadž je bio žrtva.
Nedugo zatim na red je došao, ispostaviće se budući šampion u pero kategoriji, Maks Holovej. Konor ga je dobio ubedljivo, na odluku sudija, a kasnije se saznalo da je borbu odradio sa pokidanim ligamentima kolena.
Treća borba održana je u krcatoj areni u Dablinu. Dijego Brandao pao je već u prvoj rundi. Zeleno more irskih navijača, skandiranje, navijanje – Mekgregor „hajp“ je zvanično počeo.
Poirije je došao na red, prvi put, i nokautiran je prvi put u svojoj UFC karijeri. Mekgregor je pobedio i Denisa Sivera, a zatim je usledio pohod na titulu.
Žozee Aldo, momak koji pre borbe nije zabeležio poraz skoro čitavu deceniju, pao je posle samo 13 sekundi.
Usledio je meč sa Dijazom, prvi poraz, pa onda revanš sa istim borcem i osveta. Zatim je Irac potpuno „rastavio“ Edija Alvareza i postao prvi istovremeni šampion dve divizije u istoriji UFC.
#OnThisDay in 2016, @TheNotoriousMMA became the CHAMP CHAMP 🏆🏆
📺📱 Stream UFC 205: Alvarez vs. McGregor in full on @UFCFightPasspic.twitter.com/qXx4LOz7xR
— UFC_AUSNZ (@UFC_AUSNZ) November 12, 2020
U tom momentu, Konor Mekgregor bio je na vrhu sveta.
Kroz sve te borbe sem njegove preciznosti i pravovremenih udaraca, svima je zapao za oko i njegov scenski nastup. Uvek je imao štao da kaže, znao kada to da kaže, pa i na koji način.
Takozvani „treš tok“ mu je drugo ime. Pre njega samo je Čejl Sanen imao slične sposobnosti sa mikrofonom, ali nije imao potrebnu veštinu u oktagonu. Konor je bio prepun samopouzdanja, pogađao je u kojim rundama će pobediti protivnika, vređao ih i ponižavao, a irski akcenat bio je bonus koji je svaku njegovu rečenicu napravio nezaboravnom. Radio je šta je hteo.
Zbog njegovih pres konferencija i minijatura van oktagona, rekordan broj ljudi je počeo da prati UFC. Njegove borbe su bile najprodavanije, obarani su svi rekordi, a novčane cifre bile su neverovatne za MMA pojmove.
Svi su hteli da budu Konor Mekgregor, svi su hteli da nose odelo na pres konferenciji, iako se „do juče“ dolazilo u trenerkama. Hteli su da vladaju mikrofonom i budu zanimljivi, ali sa tim se rađa, to se teško uči.
Kao brojni sportisti pominjani u tekstu o Valentinu Rosiju, Konor Mekgregor postao je veći od sporta kojim se bavio. Doveo je fanove u svoju disciplinu, a brojni su pored njega u MMA našli svoje nove heroje i sport će pratiti dugo nakon kraja karijere irskog borca.
„You can call me Mystic Mac, because I predict these things“
Znate onu priču kada nadmeni i „naduvani“ borac priča svašta, hvali se, a onda izgubi borbu. E pa Konor je imao taj prvi deo, ali je borbe olako pobeđivao. To je oko njega stvorilo jednu auru nepobedivosti i nedodirljivosti. Birao je sa kim će se boriti, ponižavao ih i govorio im na koji način će biti poraženi, a onda to sprovodio u delo. Svojim izjavama je stvarao i navlačio ogroman pritisak na sebe, a onda je pod tim pritiskom „jeo“ protivnike u oktagonu. Zastrašujuće.
Borci su imali strah od toga da se njegove reči obistine, pa su obuzeti stresom u oktagon ulazili ukočeni i dozvoljavali Ircu da radi sa njima baš ono što želi. Tako je i Žoze Aldo krut ušao u borbu i zaradio nokaut posle samo 13 sekundi…
Ali, šta se dešava kada momak koji verbalno ponižava protivnike, pa ih pobeđuje – prestane da pobeđuje?
Ostaju samo reči. Nestaje aura nepobedivosti, nestaje strah drugih boraca. Više se niko ne boji Mekgregora. U poslednje tri godine Irac se borio samo četiri puta, a čak tri borbe je izgubio. Naravno, ukoliko ne računamo ekskurziju u boks ring sa Flojdom Mejvederom, tu je takođe poražen.
Ipak, nije svaki poraz isti. Ne znači da su tri poraza kraj čitave karijere. Ono što je bitno u tim porazima jeste njegov nastup, prosto nije bilo „starog“ Konora.
U borbi sa Kabibom, kao i u obe borbe protiv Poirijea, bio je lošiji rival. Nije delovao kao nekada, kao da ima sve pod kontrolom.
Jedina pobeda u te četiri borbe došla je protiv Donalda Seronija. Donald je borac koji je odavno izgubio šanse da se bori za titulu, ali previše voli da se „tuče“. Nema trijumf u poslednjih šest borbi, ali mu to nije bitno, on samo želi da se bori. Mekgregor, u stanju u kojem jeste, na putu je možda baš za takav nastavak karijere.
Ogroman deo karijere irskog borca bio je taj čuveni „treš tok“ i psihološke igre sa protivnicima. To ga je dovelo na vrh, ali sada otkriva sve njegove slabosti. Kada se služite mikrofonom kao Mekgregor, vaše reči se hrane vašim pobedama, i obrnuto. Što je više pobeđivao, više su njegove reči značile protivnicima, izazivale su reakcije, svesne ili podsvesne, psihičke, fizičke..
Sada kada Konor više nije „nepobediv“, njegove reči izgubile su na značaju. On još uvek jeste veoma zanimljiv za slušanje, spuštajući rivala sigurno će vas nasmejati bar jednom, ali to se ne preslikava u oktagon.
Kabib, pa dva poraza od Porijea, uz to u drugom i prelom noge.
Kada bi želeo titulu, morao bi da je gradi skoro od nule, baš kao i 2013. Pobeda za pobedom, došao bi do pojasa. Ali Irac sada ima 32 godine. Vremena ima, ali nakon oporavka od ove teške povrede kreće njegov poslednji voz za titulu.
Suludo je pričati o tome da Mekgregor nema ambiciju da bude šampion. Bio je nosilac pojasa u dve kategorije istovremeno, zato što mu je jedan bio nedovoljan. Postavio je nove standarde u sportu, a sada on sam ne može da ih dosegne. U oktagonu nema naznaka da može da napravi podvig kao što je učinio od 2013. do 2015.
Postoji i mogućnost da Konor godinama ostane u UFC-u, bori se sa nadolazećim zvezdama ili borcima pred penziju i tako zadržava status aktivnog borca i zarađuje novac. Nešto slično što sada radi Robi Loler koji je bio šampion 2016. godine, a od tada je izgubio sve borbe sem, simbolično, borbe protiv Donalda Seronija.
Ali kako posle svega što je uradio i izgovorio, nakon stvorenog čitavog kulta svoje ličnosti, Konor Mekgregor da bude „vreća za udaranje“ u oktagonu. Njegovo telo sa godinama možda neće moći više od toga, ali mu to ego sigurno neće dozvoliti.
Autor: Lazar Savić
