Da krv nije voda, pokazalo se i u slučaju čuvenog novosadskog maestra Mileta Nikolića. Svoj muzički talenat nasledio je od dede i oca, te pokazao da tamburaška muzika opravdano teče njegovim krvotokom. Još kao dete u muzičkoj školi učio je klavir, međutim, zvuk tamburaške žice i sjaj benda Janike Balaža i Osam tamburaša sa Petrovaradina ga je dozivao. Od kad je sa četrnaest godina uzeo tamburu u ruke, nije je više ispuštao.
Ispevana je pesma o Osam tamburaša sa Petrovaradina, po čemu su oni bili posebni?
Zato što su bili jako dobar orkestar i to je bilo neko drugo vreme, kada su snimili film po njima, koji je uspeo u Kanu… Svi su bili vrsni muzičari zato su i bili tako posebni.
Kakav je osećaj svirati u takvom sastavu, kada evocirate uspomene nakon toliko godina?
To je jedno vreme koje se nikada više neće ponoviti. Kratko i jasno.
Po čemu se vojvođanski tamburaši razlikuju od drugih tamburaša iz okruženja?
Zato što je to dugačka tamburaška tradicija. Vojvodina ima svoj stil ima svoje pesme koje treba znati stilski odsvirati.
Kada smo kod pesama, koju pesmu ste najviše svirali, da li postoji neka koja se izdvaja?
Ne, u principu ne, ali ima pesama koje volim. Volim uglavnom stare romanse, starogradske pesme volim, i par ciganskih, pošto sam ja rom, cigan.
Šta izdvaja vođu bande od ostatka tamburaške bande?
Samo jedna obaveza više. Ništa više osim jedne obaveze više. Svi se ponašaju kao kad jedna mala firma ima svog direktora koji vodi svoj posao.
Vi i dalje aktivno svirate, a kada radite, da li vašu bandu za prilazak stolu, više motiviše dobar bakšiš ili lepe žene?
Ni jedno ni drugo. Najviše nas inspiriše kad neko traži prave pesme i kad obrati pažnju na muziku i sluša šta mi sviramo.
Koliko se tamburaška muzika promenila danas u odnosu na nekada?
Jako puno, repertoar se promenio kao i život i kao što se pomenilo sve. Menja se ceo svet tako se i muzika menja. Nešto na bolje nešto na lošije. Sve u svemu one prave vrednosti i one prave pesme ostaju. Ima i nekih novih dobrih pesama koje će ostati, ali 90 odsto neće.
Znaju li današnji Novosađani da u živaju kao nekadašnji?
Pojedini da.
Na kojim mestima se još mogu pronaći pravi boemi?
Svuda ima boema, samo zavisi gde ima dobre muzike.
Gde možemo da Vas čujemo?
Već više od 10 godina sam u čardi “Aqua Doria“. Pre toga sam bio svuda. Na kraju krajeva i ovde na Petrovaradinskoj tvrđavi.
Koja je za Vas, novosadska kafana koja je zadržala pravi kafanski duh?
Upravo „Aqua Doria“. Recimo Plava frajla, da se ne nađu drugi uvređeni, ali sve zavisi od ambijenta, zavisi od gostiju, zavisi od hrane, zavisi od usluge i zavici od muzike. To sve kad se u jedno skupi, onda je to prava stvar. Jedno bez drugog ne može.
Da li se muzičar poput Vas rađa, ili se to godinama uči?
Mora da bude i jedno i drugo. Ljubav prema muzici, talenat i mnogo vežbe. Razlika između današih kafana i restorana i hotela, i nekada je što se klijentela nekad jako lepo oblačila, to su bile večernje haljine, muškarci u odelima i sa kravatama. Svi su bili veseli, to je bilo neko bezbrižno vreme, a sad je mnogo brz tempo. Sada gosti dolaze u farmericama, ovako i onako, sad je to moda i promenilo se sve, ali u principu, ono vreme je bilo više romantično.
Lice grada: Mihail Dudaš – Naš proslavljeni atletičar i olimpijac (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
