Goran Stojanović je profesor na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu u oblasti elektrotehnike.
Ono po čemu je jedinstven ovaj istaknuti profesor i inovator jeste razvoj jestive elektronike. Da, dobro ste pročitali – jestive elektronike. Naime, kako i on sam u šali voli da kaže, njegov posao je negde između poslastičarstva i elektrotehnike.
Koliko god to nama zvučalo neobično, posao je upravo takav, pa trenutno od želatina, zlata i srebra koji se inače koriste za proizvodnju torti, on i njegov tim prave mikrofluidne čipove koji se ubacuju u usta i mogu da isporuče lek ili sredstvo za ispiranje usta.
Takođe, pravi i rolke i majice u kojima veže elektrode za merenje EKG-a ili pravi benkice sa senzorima za merenje temperature beba.
I upravo je ovaj projekat koji se bavi tekstilnom elektronikom ono na šta je izuzetno ponosan. Ne samo zbog budžeta koji vredi 2,5 miliona evra, već zato što mu je to najveći projekat u dosadašnjoj karijeri, kao i zbog činjenice da mu je omogućio da zaposli i dovede u Novi Sad neke od najboljih istraživača.
Autor je, ili koautor, oko 130 naučnih radova među kojima su i članci u vodećim naučnim međunarodnim časopisima. U svojoj karijeri napisao je dve knjige: “Materijali u elektrotehnici“ i “Nanomaterijali i primena nanomaterijala“.
Sa svojim timom učestvovao je na nekoliko međunarodnih konkursa sa ozbiljnim projektima, a posebno se ističe po tome što je veoma omiljen među studentima.
Otkrio nam je gde pronalazi inspiraciju za nove projekte? Koliko ljudi veruju u inovacije? Kako provodi slobodno vreme? I druge interesantne činjenice o sebi…
Upoznajte profesora koji motiviše, bori se i pravi promene u svetu, a živi i stvara u Novom Sadu.
Gde pronalazite inspiraciju za nove projekte?
Najčešće pitanje je upravo to. Moji saradnici mi često kažu: “Profesore, kako uopšte da dolazimo do ideja?“
U mom slučaju postoji neki period od ponoći do dva, tri noću kada ja radim, odnosno kada stvaram te ideje u potpunoj tišini. Obično one budu inicirane mojom željom da pomažem ljudima, da to što mi razvijamo bude nekome na benefite i da nekome koristi.
Kakve ste sve inovacije razvili?
Teme projekata kojima sam rukovodio su razvoj dentalnih naprava koje mogu da pomognu autističnoj deci za isporuku lekova ili čišćenje zuba, merenje sile zagrižaja. U rolkama i majicama vežemo elektrode za merenje EKG-a, ili pravimo u benkicama senzore za merenje temperature beba.
Razvijamo senzore koji mogu da detektuju ispravnost mleka i ulja na tržištu, od dentalnog konca pravimo senzore koji mogu da detektuju ranu fazu paradentopatije. U maske za lice koje danas koristimo kao sredstvo sprečavanja širenja virusa ugrađujemo senzore koji mogu da detektuju temperaturu i različite bakterije iz daha…
To su sve primenljive stvari u kojima vrhunska nauka i naše znanje prati potrebe ljudi.
Od čega nastaje jestiva elektronika?
Često kada radim sa studentima i saradnicima u ovoj oblasti, njima to bude jako zanimljivo zato što je negde između poslastičarstva i pravljenja kolača. Tako izgleda… a zapravo se mi bavimo ozbiljnim stvarima koje imaju veliku primenu.
Trenutno od želatina, zlata i srebra koji se koriste za pravljenje torti pravimo mikrofluidne čipove koji se ubace u usta i mogu da isporuče lek ili sredstvo za ispiranje usta.
To je potpuno inovativan način da deci, ili nekom ko ima potrebu za tim, dopremimo neku tečnost i neki lek u usnu šupljinu.
Koliko je blizu budućnost u kojoj je elektronika jestiva?
Jestiva elektronika je sada hit u svetu. Ono što je interesantno je da je par svetskih vodećih timova počelo da se takmiči ko će pre na tržište da lansira inovativne komponente u oblasti jestive elektronike.
Naš tim je uhvatio korak sa vodećim institucijama u svetu i mi smo trenutno razvili komponente u elektronici kao što su kondenzator, kalem, otpornik od jestivih materijala. Pre 10 dana smo jednom svetskom časopisu poslali naš naučni rad koji se bavi uređajem koji meri silu našeg zagrižaja, a koji je potpuno zasnovan na jestivim materijalima.
Koliko ljudi veruju u inovacije?
Ono što naša zemlja ima su pametni, vredni ljudi. Ja to mogu da potvrdim u radu sa našim studentima. Svakoj generaciji, kada uđem u amfiteatar, možete videti u očima radoznalost i želju da napreduju i da, zapravo, ostvarimo naše snove i pomeramo stvari napred u toj oblasti.
Kada ljudi vide savremene naprave onda kažu da bi i oni voleli nešto da imaju. Recimo, kada svojim prijateljima kažem na čemu trenutno radim, oni uglavnom komentarišu da bi oni prvi da testiraju: “Napravi meni masku! Ugradi meni grejač u rolku!“
Svi prepoznaju značaj inovacija i koliko mogu da nam omoguće lakši, jednostavniji i bolji život.
Da li Vam je draža teorija ili praksa?
Uvek sam se, u toku studiranja i kasnije kao profesor, trudio da napravim dobru kombinaciju teorije i prakse. Ako moram direktno da odgovorim onda praksa naravno!
Pošto smo mi u oblasti elektronike koja je izrazito praktična disciplina, onda sam se celog života trudio da ta naša želja za praksom bude pothranjena i opremom kojom smo opremili laboratorije, da bi naši studenti mogli da rade u savremenim laboratorijama i da bi mogli da ostvare svoje ideje.
Često kažem studentima da nema ništa lepše nego kada čovek od neke ideje, dizajna, stvarno nešto i napravi, a onda testira i vidi da to radi.
Osvojili ste dosta priznanja… Koja biste izdvojili?
Za inovacije smo dobili, 2011. godine na Sajmu inovacija u Moskvi, zlatnu medalju za našu inovaciju senzora koji meri vlagu u građevinskim objektima.
Nakon te inovacije smo rad i publikovali i ispostavilo se da je, od mojih 103 publikovanih radova, upravo ovaj rad najcitiraniji i najčitaniji od strane drugih autora iz čitavog sveta.
Kako se opuštate?
Regeneracija… Važno mi je da dobar deo dana provedem u prirodi, recimo na Fruškoj gori u nekom manastiru, pogledam neki dobar film, da odem u pozorište i da se vidim sa prijateljima kojima verujem.
Mnogo mi je važno da deo dana provedem u tišini, da mogu da sumiram i stabilizujem taj dan i da mogu da napravim planove za novi dan.
Da li postoji projekat na koji ste posebno ponosni?
Najponosniji sam na projekat koji se bavi tekstilnom elektronikom. Ne samo zbog budžeta, jer vredi 2,5 miliona evra, već je to najveći pojedinačni projekat kojim sam ja rukovodio tokom svoje karijere.
Tema interesantna, a činjenica je da je to projekat koji mi je omogućio da zaposlimo najbolje istraživače iz inostranstva i da oni žive trenutno u našem gradu, te da zajedno pravimo nove izume, otkrića i prosto čitav naš tim povlačimo napred.
Na konkursu je naš projekat bio treći, ali je imao isti broj poena koliko je imao i prvi. Često pravim paralelu da kada bi u nauci postojale medalje, kao što postoje u sportu, mi bismo dobili medalju za jedan srpski tim.
Kakav je Novi Sad kao mesto za život i rad?
Tokom svoje profesorske i naučne karijere sam imao prilike da putujem i da poredim moj Novi Sad sa ostalim gradovima u Evropi. Tim više sam se uverio u lepotu i čar Novog Sada koji kombinuje i ono tradicionalno i ono novo.
Što se mene tiče… Novi Sad je među 4 – 5 najlepših gradova u Evropi.
Lice grada: Sara Pavkov – Specijalni savetnik ministra za zaštitu životne sredine (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
