Nikola Zekić je pevač grupe „Legende“. Tokom razvojnog puta u korak ga je pratila ljubav prema muzici, a posebno prema harmonici, da bi kasnije spoznao veliki potencijal u glasu. Prijavljuje se na takmičenje i osvaja srca publike i brojnih glasača.
Veliku zahvalnost izražava prema svojoj „muzičkoj majci“ Merimi Njegomir, koja predstavlja važnu kariku u značajnom karijernom preokretu. Za sebe ističe da je ponosni otac i voljen suprug.
Kako se rodila pesma u tebi i koji je to bio prelomni trenutak kada si shvatio da je muzika tvoj životni poziv?
„Lepo pitanje, na koje ne znam da li da ti pričam o svojim prvim počecima u folkloru gde me je sa tri i po godine majka odvela. Inače sam iz Savinog Sela, to je mestašce kod Vrbasa gde sam rođen. Kad su svi na levo ja sam na desno. Odatle, od tih prvih koraka u folkloru sve počinje. Druga stvar je uticaj porodice i familije, jer svako naše familijarno okupljanje je uvek bilo uz pesmu. Deda mi je lepo svirao gusle i pevao, otac i majka mi lepo pevaju, to ih je i zbližilo, igra i pesma. Što se tiče mog početka i uticaja muzike, odatle datira. Naravno i to da napomenem da grupa „Legende“ traje 35 godina koliko i ja imam godina i već tada sam počeo da ih slušam i da primam te njihove zvuke“.
Volela bih da pričamo o trenucima kada si kao student došao u naš grad, kako je u tvojim očima izgledao Novi Sad?
„Počinjem da studiram gde se dešava preokret mog života. Novi Sad je grad gde sam ja osetio elan, u stvari gde sam pružio svoja krila. Bez obzira na sve dotadašnje angažmane koje sam radio. Inače sam bio strastveni harmonikaš. Nekih petnaestak godina sigurno smo otac i ja uložili u harmoniku. Kada je bila kiša, sneg ili led, topljenje asfalta i vrućine, svakog vikenda smo odlazili u Beograd na časove harmonike. Dok sam studirao, bio sam vredan student, dao sam sve u roku, završio sam fakultet u roku i igrao u AKUD-u „Sonja Marinković“ u izvođačkom ansamblu i bio vokalni solista. Trenirao sam kik-boks, sport je uvek bio prisutan u mom životu. U kik-boksu sam se tada najviše pronašao i on mi je dao najviše samopouzdanja. Posle svih tih obaveza, svirao sam i zarađivao u kafani. To je bila kafana „Vinski Podrum“, tu sam pekao zanat. Moj prvi zanat, što kažu, od devet uveče do tri ujutru za 500 kinti“.
„Kao i dan danas uvek je lepo u Novom Sadu, jeste da se stvari menjaju, ljudi se menjaju, priliv novih nacija, ali bitno je da su ljudi dobri i dobronamerni. Supruga i ja smo se upoznali u folkloru. Ona je bila tvoja koleginica i svirala flautu. Sve je lepo ispalo. Folklor je taj koji je iznedrio moju muzikalnost, iznedrio je moju decu. Iznedrio je moj najsrećniji život i sve ono pored dece, sve najlepše što mi se desilo, dala mi je muzika“.
Takođe bih volela da kažemo par reči o tvom prijateljstvu sa Merimom Njegomir, bio si polaznik njene škole pevanja, kako je izgledalo vaše poznanstvo?
„Majka i drugar su nekako videli da ja imam smisla za pevanje, ali ja sam bio zaljubljen u harmoniku, vežbao po deset petnaest sati harmoniku. Prijavljivao sam se za takmičenja, bio sam jednom treća harmonika Vojvodine. Dok su svi bili na Štrandu i po bazenima ja sam topio parket sa harmonikom vežbajući uz metronom. Bilo je to pakleno, bilo je i borbe. Znate kako, ljubav je čudo i ne može se ljubav nikako zaustaviti, ali moja savesna priroda je takva da nisam želeo da odustanem zbog majke i drugara koji su me prijavili na takmičenje. Uspem da nakanim sebe: „Otići ću i javiću se među prvima i vratiću se kući“. Otišao sam na tu audiciju, bio je tu Veliki narodni orkestar Radio-televizije Vojvodine pod upravom Miće Jankovića, u Studiu M. Sad već nekadašnji nažalost, a najlepši zvuk je imao. Krenuo sam, pitao me Mića: „Šta sviramo“? Rekao sam: „Sviramo, Đul Zulejha“. Đul Zulejha je jedna sevdalinka u izvođenju Safeta Isovića. Inače volim sevdah i krenuo sam to na keca. Oni su pošli za mnom i u studiu je bio muk. Završio sam to i otišao kući da spavam. Zdravo, doviđenja, prijatno“.
„Posle sam otišao na turneju sa KUD-om. Tad meni zvoni telefon, ja na plaži, seo sam da jedem nešto i meni zvoni telefon. „Dobar dan, Nikola Vi ste“? „Ja sam“! „Ovde Radio-televizija Vojvodine, prošli ste audiciju i nastavljate takmičenje“! Ja tu nikakav značaj nisam pridavao, jer ima puno boljih pevača od mene. Da ne dužim vratio sam se, nastavio sam takmičenje. Prolazile su epizode takmičenja i nekako sam uvek prolazio. Publika je uvek glasala za mene preko „SMS“ poruka i zahvaljujući tim ljudima koji su glasali sam bio podržan. Inače Nikola po grčkom znači (narod pobeđuje)“.
„Uzeo sam broj od Miše Mijatovića želeo sam nastavim tim koracima, raspitao sam se šta, gde i kako. Kaže Miša: „Javi se Merimi i reci da sam ti ja dao broj! Ona sad drži školu mladih pevača, idi na audiciju kod nje i nek ti bude srećno“! Ja sam nazvao Merimu, ona se javila: „Dobar dan ja sam taj i taj pobedio sam na takmičenju“. Ona kaže: „Baš super, hvala ti što si se javio taman mi fali pevača iz Vojvodine super. Hajde dobrošoao si, dođi kod nas na audiciju pa ćemo videti“. Ulazim u radio dočekuje me Merima i još mogo kandidata. „Šta ćeš da nam otpevaš“? Otpevao sam „Grana od bora“. Mnogi imaju veliku tremu, a ja sam hrabro izašao i zveknuo iz sveg glasa. Oni su se onako pogledali i rekli: „Ti ostaješ ovde, pa ćemo videte dalje šta će biti, ali za sada si veliki potencijal“. Tu sam ostao kod Merime moje drage, mogu sad tako stvarno da kažem jer mi je bila kao muzička majka. Brinula se o nama, imali smo velike nastupe, što na televiziji što na festivalima. Bilo je to lepo vreme, upoznao sam mnogo drugara i mnogo boljih pevača od mene“.
Koliko je bilo izazovno doći na mesto pevača legendarne grupe koja već ima utrt put, svoje velike hitove i „fan bazu“?
„Jedno jutro me je nazvala Merima i kaže: „Šta radiš“? Kažem: „Evo tu sam na poslu radim i snimam, hoću da snimim pesme za „PGP RTS“. „Hajde dobro razmisli sa tim snimanjem, ima jedna jako lepa priča. „Legende“ traže novog pevača, Ivan se izdvaja i odlazi u solo pevače. „Legende“ traže novog pevača, razmisli, vidi da se prijaviš za audiciju“. Vratio sam se sa mora i odlučio sam da odem na audiciju. Otišao sam tamo i hajde da kažem između ostalih ja sam bio izabran. Tako da je vrlo odgovorno biti pevač grupe „Legende“, neću sad biti skroman, ponosim se što sam deo toga i što mi je pripala ta čast“.
Da li je publici ipak draža pesma ili osoba koja je izvodi?
„Naravno da je Ivan ostavio veliki trag. Ivan je bio moj reper kako treba da se pevaju „Legende“, ali pre svega mislim da je bitnija interpretacija. Bitna je pesma, a u kom smislu, da ti umeš da svojim izrazom pričaš ono što je Daša napisao. Kroz melodije ti pričaš ono što je pesnik u stvari hteo da kaže“.
Upoznati smo sa tvojim pevačkim umećem, a da li imaš još neke skrivene talente koje osim sviranja, šira publika nije upoznala?
„Osim sviranja, pod broj jedan, pevanje. Mislim da sam dobar ćalac, a suprug to moraš suprugu da pitaš. Osim toga da se ne bavim muzikom onda bi se bavio sportom. Najviše sam se pronašao u kik boksu gde mi je nekako celo telo radilo. Pošto sam visok i dug i bio sam brz, mnogo sam trenirao, baš sam voleo taj sport“.
A što se tiče pesme, da li postoji neki stih sa repertoara koje izvodiš na koncertima koji te opisuje?
„Ne pitaj što se svako jutro budim umoran. Ne pitaj šta u srcu krijem, što sam uvek sam. Ne pitaj, ništa ne pitaj me kada već sama znaš sve. Otkad me nema u srcu tvom, ne pevam jer nemam kom. Eto to je Daške napisao i u tome sam se pronašao. Naravno tu ima još dve strofe koje vrlo rado pevam i ta pesma nekako uvek me seti na to slatko i teško vreme. Ta pesma obično ide pred kraj na koncertima koje održavamo širom našeg regiona“.
Lice grada: Marijana Kresojević – „Obrok za porodicu“ (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
