Milorad Lonić je koreograf i predsednik KUD Srbije. Zaposlen je kao umetnički direktor Folklornog ansambla “Vila“ iz Novog Sada.
Gospodin Lonić je, kao veliki tradicionalista, ceo svoj život posvetio folkloru, a posebno je ponosan na mlade parove koji su se odlučili na osnivanje porodice, nakon što ih je spojila ljubav prema igri.
Otkrio nam je od kada datira njegova ljubav prema folkloru? Kakva su interesovanja današnje omladine za ovu sferu umetnosti? Kako je nastala knjiga koju je napisao, i još mnogo interesantnih stvari o sebi…
U nastavku možete pogledati ovaj interesantan intervju.
Sećate li se prvog susreta sa Novim Sadom?
Kako da ne. Ja sam tu od svoje mladosti, od detinjstva, znači od osnovne škole. Novi Sad je grad u kome sam ja odrastao i koji osećam kao svoj grad. Svakako mi je najdraži grad koji poznajem, a upoznao sam mnoge gradove sveta.
Zato što su tu moji prijatelji, rodbina, najdraži, sada i deca i unuci… Prosto u tom gradu sam se ostvario u svakom pogledu i nosim ga, eto tako, u duši.
Najviše vidim koliko mi je lep i drag kada se vratim iz nekog kraja gde odem i malo duže ostanem.
Od kada datira ljubav prema folkloru?
Mi smo se svi u tom vremenu bavili nekim sportom. Ja sam slučajno u ovom delu pronašao nešto što je lepo. Iako sam iz tradicionalne porodice taj folklor je za mene tada bio nepoznanica, ali zahvaljujući tom dodiru sa njim i slušanju, ja sam uvideo da je to zaista jedna plemenita stvar koja čoveku može da pomogne u mnogim sferama.
On mu pomaže da se individualno izrazi, da upozna veći broj ljudi, da kroz njega stekne prijateljstvo… Folklor je jedna neverovatna stvar kroz koju se čovek socijalizuje.
Socijalizacija i mogućnost da se stvaralački izrazim je ono što je meni, zapravo, dalo krila i zadržalo do današnjeg dana u domenu folklora.
Koliko je vremena potrebno za stvaranje jedne koreografije?
Koreografija je deo stvaralaštva koji je zasnovan na inspiraciji. Inače, naša tradicija, pa i tradicionalni ples jeste dar od talentovanih pojedinaca iz naše prošlosti. To je deo nadahnuća.
Deo određene koreografije dođe posle određenog promišljanja i to je jedan proces koji je neverovatan… Kada vi nešto lansirate….
Ako imate tu strpljenja i ljubavi, a još i umeća i znanja, onda dobijete nešto što nije samo stvar koju ste vi stvorili, već nešto šta ste stvorili i za druge.
Koliko je interesovanje današnje omladine za etnos?
Pa svaka generacija ima neka određena interesovanja. Mislim da je današnja omladina svesnija suštinskog poimanja tradicije nego ona prethodna, kojoj ja pripadam.
Svi kažu kako oni nisu zainteresovani… Današnja omladina nije zainteresovana za površan pristup, svet je zbog medija postao mala sredina i onda morate imati neki uzvišeniji pristup u radu sa njima.
U našem sastavu imate tri doktoranta, jedanaest mastera… To je ipak jedan intelektualni potencijal, ali i duhovni koji nije lako zadržati. Oni moraju biti zadovoljni i ispunjeni u radu, tako da je to prosto jedan proces koji je važan.
Takođe, važan je i kadar koji ih vodi i koji im daje mogućnost, te ih ne sputava da se i oni izraze kroz stvaralaštvo.
Od kada datira KUD “Vila“ i od kada ste vi tu?
Ono postoji od 1934. godine. Ja sam svoje prve korake naučio u Akademskom društvu “Sonja Marinković“. Onda sam 1998. godine došao u “Vilu“ i obnovili smo taj radi, iako je ona i do tada radila ali smanjenim intenzitetom.
Ovo društvo nastalo je blagoslovom Episkopa Irineja Ćirića, to je bilo Pravoslavno udruženje lađara i železničara Novog Sada, osnovano da neguje tradiciju naših predaka i ja sam se potrudio da očuvam neki smisao te prve ideje i cilja.
Mnogo je parova koji su se ovde upoznali…?
Brak je za mene, kao tradicionalistu, svetinja. Ovde je takva klima i ambijent, da ljudi shvate i upoznaju jedni druge. Naša tradicija nosi jedan deo pravilnog vaspitanja, kada je u pitanju naša igra dolazi do brisanja prostora “ja i ti“, te stvaranja prostora “mi“.
Ali se u tom prostoru “mi“, ne briše ličnost nego se čovek kroz nju još više iskazuje. Dakle, mi negujemo tradicionalni princip kroz koji se, ta, naša plemenita igra koja se zove kolo ostvaruje. To je princip zajedništva.
Kako je nastala knjiga “Koreografija: tradicionalni ples na sceni“?
Ja sam tu knjigu pisao dosta dugo. Završio sam je pre petnaestak godina i kada sam je slučajno pokazao prof dr Rakočević, ona je rekla da je sjajna stvar.
Ta knjiga je nastala kao deo mojih saznanja i stremljenja i moj način da dođem do suštine i nekog odgovora kako čuvati naš tradicionalni ples i nematerijalno nasleđe kroz savremene generacije.
Kao i jezik, mi smo tradiciju prilagodili savremenom čoveku. Recimo vi danas koristite i tuđice kao što su WiFi i link, ali ako koristimo te reči srpski jezik je i dalje srpski. Tako i naša kultura od Svetog Save pa do danas nije bila zatvorena, naprotiv, uvek je bila otvorena za nešto inovativno i nešto što daje i uzdiže čoveka kao svesno i slovesno biće.
Da li će unuk dedinim stopama?
Moj unuk će ili biti vrhunski igrač, ili neće uopšte igrati. On ima sve predispozicije da bude vrhunski igrač jer su mu obojica deda igrači. Ja vodim “Vilu“ u Novom Sadu, drugi deda vodi društvo “Bratstvo“ u Subotici.
Babe su takođe igrači. Otac i majka su isto igrali… Tako da, eto, on jedino da kaže da to neće. Mislim da će jedini problem imati sa time kako da to ostvari na relaciji Subotica-Novi Sad, ali nije ni to daleko, sada eto ide ova brza pruga pa će moći brzo i bezbedno da dođe.
Za mene je to veliki dar, i zahvalan sam i Gospodu i svima što sam na taj način dobio radost i moje čedo, unuka Stefana.
Preuzmite android aplikaciju.
