Milan Mumin je frontmen grupe “Love hunters“ koja će ove godine proslaviti 35 godina svog postojanja.
Iako poseduje ogroman muzički talenat, Mumina ne znamo samo po tome, on je za nas Novosađane simbol pravog novosadskog garija za čiju svestranost se daleko čulo.
Od drugih muzičara se, pored svoje kreativnosti i inovativnosti, dodatno razlikuje po specifičnoj boji glasa koju je dobio još u mladosti.
Mumin je za naš portal otkrio kako je ušao u svet muzike? Koliko je mesto odrastanja uticalo na formiranje njegovog muzičkog pravca? Koliko danas piše, te kakvi su mu planovi za budućnost?
Nadaleko poznatog gurmana, nismo mogli a da ne upitamo, gde se to u Novom Sadu pravi najbolji pasulj?
Odgovore na ova, ali i još mnoštvo interesantnih pitanja možete dobiti u našem zanimljivom intervjuu.
Sa koliko godina ste dobili tu karakterističnu boju glasa?
Odlično pitanje! Vrlo mlad, ne sećam se, čini mi se da je to bio peti razred osnovne škole. Kada sam se vratio sa neke ekskurzije to se samo desilo. Čak me je posle keva vodila kod dosta tih stručnjaka, ali nije utvrđena nikakva nepravilnost, iako smo sumnjali na neke polipe.
Kada smo već kod glasa, da li Vas ljudi prepoznaju po njemu na ulici?
Često mi se dešava raspoznavanje po glasu. Milion puta ni ne skontaju da sam ja, nego po glasu zaključe.
Koji bend Vam je bio prvi? Kako ste ušli u svet muzike?
Sećam se da sam imao 12 godina, 1983. godine. Tu smo moji drugari iz osnovne, Pile, Đikara i Igor-Bugar, napravili bend. Điki i ja smo svirali akustare, a Pile je lupao bubanj.
Bubnjeve smo, inače, pravili od lonaca. (Stavljali smo najlone, pa kašiku šećera na sloj najlona da bi bilo kao doboš!) Taj prvi bend je bio “Rajska ptica“, pa “Ibis“, a posle smo to sve premandurili u neku ozbiljniju priču koja se zvala “Makomercijala“.
“Makomercijala“ je meni i dan danas draga, jer je sadržala neke ozbiljne autorske pesme, od kojih sam neke premandurio i za sadašnja vremena. “Black and blue“ je recimo iz tog perioda. Kasnije smo 1987. godine napravili bend “Love hunters“.
Deluje da ste od onih ljudi koje popularnost nije promenila, kako?
Moj otac je dosta bio poznat. Ja sam sa njim od malena već bio popularan. U našim komedijama od medija nikada nisam osetio tu neku pravu slavu, iako su me spopadali od vajkada.
Ja sam imao dve paralelne karijere, jednu kafansku i gradsku, a jednu muzičku. U oba slučaja mislim da sam donekle uspeo i nije mi to ništa bilo čudno i nenormalno. Nisam nikada sebe doživljavao kao neku zvezdu, pogotovo ne u smislu da budem prepotentan.
Koliko je deo grada u kome ste odrastali imao uticaj na Vašu muziku?
Kada me pitaju odakle sam ja volim da kažem da sam iz Bloka. Međutim, ja sam rođen na Podbari, pa smo posle toga odselili na ljutitu Detelinaru, kod Muse i robne kuće, pa tek onda u PK, Maksima Gorkog, a kasnije i u Ameriku.
Ja volim da kažem da sam od svukuda. To odrastanje u Bloku vezujem za neprihvatanje narodne muzike. To mi je jako drag deo života. Taj kraj je odnegovao vrhunske muzičare koji su nama kao deci bili uzori kako i šta treba, a i šta ne treba, ako me razumeš.
Možete li nam malo više reći o periodu u Americi?
Nije za svakog. Ja sam imao privilegiju da nikada tamo ne budem ilegalno. Od samog početka sam imao vrlo istančan plan. Putovao sam po Evropi, po Japanu izvodeći svoje performanse, ali nikada nisam živeo i onda sam hteo da vidim od kakvog sam metrijala sazdan.
Omiljena decenija u Vašem stvaranju?
Devedesete doživljavam i sećam ih se dosta konfuzno, kakve su i bile. To je bio važan segment, možda i najvažniji, moje karijere. Pamtim puno svirki, puno druženja, puno lepih momenata vezanih i za posao i za umetnost, ali i za stvaralaštvo. Naprosto, ja sam tada imao dvadeset godina, a to je najkreativniji čovekov period. Kreative, hvala Bogu, nikada nije falilo.
Koliko često evocirate uspomene?
Jako! Jako volim uspomene!
Čujemo da Vi znate, gde ima najbolji pasulj u gradu?
Ovde u Gusanu ima… Poražava me što se nismo ugledali ni na Peštu, ni na Niš. Mada, Niš je za roštilj mama! Kada negde kreneš moraš da me nazoveš pa da ti preporučim u zavisnosti od toga šta ti se jede. Ako ti se jede jagnjetina ideš “Kod Duće“. Mada i to gde je šta dobro varira.
Da li ima nostalgije za gradskim klubovima kojih više nema?
Volim baš te ćumeze gde neko spava za drugim stolom. I u Americi volem te irske pabove sa starim šankovima gde radi neki jednozubi Irac. Ne volim fancy mesta, mada odem i tamo, ali nisam tamo svoj na svome.
Da li i dalje pišete?
Prozu ređe. Poeziju stalno po kafanama. Recitujem u telefon često. Možda sam premlad, ali hoću da napišem neke memoare, ali razmišljam o tome da to bude u sto tomova pošto ima toliko bljuvotina da naprosto ne mogu sve da pohvatam. Bojim se da ne izlapim.
Svakako ću u godinama koje dolaze krenuti ozbiljnije da pišem, ali me neki đavo tera i ne mogu da se nateram da ostanem kući. Kad bih ostao “ćere“ samo metar dana ja bih napravio novi album i novu knjigu.
Da li Novi Sad očekuje neki veliki koncert uskoro?
Da, da! Ne znam koliko uskoro, ali ove godine je 35 godina “Love hunters“-a, tako da ćemo sa proleća sigurno napraviti neki masakr.
Lice grada: Bogoljub Banjac Čombe – Pevač grupe ”Amajlija” (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
