Naš proslavljeni reprezentativac i miljenik navijača, Milan Lane Jovanović, svoje fudbalsko umeće dokazao je i na međunarodnoj sceni. Ovaj bivši sportista, za naš portal otkriva kako provodi svoje „penzionerske“ dane.
Osim dresa reprezentacije i voljene Vojvodine, nosio je boje Liverpula, Anderlehta, Lokomotive Moskva i drugih stranih klubova.
Popularni Lane može da se pohvali velikim čitalačkim opusom i fakultetskom diplomom nakon završetka profesionalne karijere, čime želi da bude primer svojoj deci.
Prošlo je već više od dve decenije od kad ste stigli u Novi Sad, kakva su Vam sada sećanja na te novosadske dane?
„Iako je prošlo jako puno vremena, sećanja su živa. To je najintenzivniji i najlepši period mog života, tada su se dešavale tektonske promene kad se praktično kreirala moja sudbina. Prvi dani u Novom Sadu su nekako vezani za početke moje profesionalne karijere. Ovde sam stekao afirmaciju, kasnije sam napravio veliki transfer u inostranstvu, ovde sam sreo suprugu i stekao porodicu. Imam tri sina“.
Da li imate poseban kraj u Novom Sadu koje vas inspiriše?
„Nekako sam vezan za Kej i za Indeks, tamo sam nakon fudbalske karijere provodio najviše slobodnog vremena i upražnjavao različite fizičke aktivnosti. To je nekako inercija profesionalnog bavljenja sportom. Ja sam još uvek sačuvao aktivan životni stil i lepo se osećam“.
Koja se emocija probudi u čoveku kada da vodeći gol protiv Nemačke na Svetskom prvenstvu?
„Naprosto u prvim momentima, čovek i ne može da kontroliše emocije niti je svestan težine i važnosti samog gola. Međutim, ono što je bilo važnije da mi tu prednost nismo prokockali do kraja utakmice. Ono što jeste loša uspomena, je da nismo tu pobedu, koja je velika, uspeli da valorizujemo na pravi način. Nismo uspeli da se plasiramo u sledeću rundu jer smo napravili kiks protiv Australije, a paradoksalno je što je to utakmica koju smo najbolje odigrali na Svetskom prvenstvu. Nažalost u fudbalu je potreno sreće i to je neizostavna komponenta, tako da se nadam da će neke nove generacije koje dolaze, kompenzovati ono što nama nije pošlo za rukom“.
U svakoj svlačionici je jako bitna atmosfera unutra nje, ko je bio zadužen za dobru atmosferu kod vas?
„Za to je bio zadužen Krasić. On je mlađi od mene, ali njegov profesionalni staž nije mnogo kaskao za mnom. Jako brzo je došao u prvi tim Vojvodine, a ono što mi je posebno drago je da smo oko šest godina igrali zajedno u reprezentaciji. To jeste pečat i moje, a verovatno i njegove karijere, jer su to nekako najlepši utisci koje nosimo iz profesionalne karijere“.
Bili ste svugde, Rusija, Belgija, Engleska, Gde ste se najlakše adaptirali?
„Pa možda Rusija zbog nekih kulturoloških veza. Ruski jezik liči na naš jezik ipak nije isti, mora da se uloži određeni napor da se nauči, iako to nama ide lakše. Međutim, ono gde sam ostavio verovatno najbolji utisak, odakle nosim najlepše uspomene, gde sam napravio najveće fudbalsko delo je Belgija. Volim da kažem da je posle Srbije, Belgija moja druga država. Takva je naprosto moja emocija“.
Mislimo da ste prava osoba koja može da nam otkrije kako se postaje ljubimac navijača?
„Ne znam, možda poštenim pristupom, srčanošću na terenu, naravno postizanjem važnih golova, pokazivanjem emocije koja je možda veoma važna za jedan uspeh. Jer čovek bez nagona, bez želje, bez emocije, može vrlo teško doći do cilja“.
Odigrali ste puno utakmica,a da li postoji neka utakmica koju ste odigrali u Vojvodini, a da vam je ostala u posebnom sećanju?
„Verovatno delim utisak većine navijača Vojvodine, da je to utakmica protiv Partizana. Odigrali smo je brilijantno do sedamdeset i neke minute a onda smo uspeli da vođstvo od 4:2 prokockamo u zadnjih petnaest minuta. To je utakmica koja je obeležila moju generaciju. Nažalost Vojvodina kao klub u to vreme i nije bila naročito stabilna, mi nismo postizali uspehe koji su za pamćenje. Mi smo te sezone završili možda peti na tabeli, što u konkurenciji i nije za pohvalu. Međutim, ono što jeste jako važno da smo ipak iz te generacije zapamtili mnoge igrače koji su napravili internacionalnu karijeru. Recimo Krasić, Stepanov, Vlada Avramov, eto i moja malenkost. Igrali smo za reprezentaciju i to jeste afirmativno ne samo za nas, nego i za klub iz kojeg smo ponikli“.
Za kraj jedno pitanje lične prirode, pošto imate tri sina da li su krenuli tatinim stopama.
„Odavno. S obzirom na staž, mogu slobodno da kažem da su oni profesionalci. Najstariji ima petnaest godina, srednji četrnaest, najmlađi deset. Svi su već od pete godine u fudbalu i ne znam kako to da nazovem, ali to je neki režim koji je polu profesionalni, to im je u krvi. Jesu talentovani, ali ja ne volim da stavljam akcenat na to, jer je to daleko od neke značajnije procene dokle mogu dogurati. Idu u školu i bave se sportom, tu oblikuju svoj karakter i socijalizuju se. Fudbal jeste nešto što je nama blisko u porodici, tako da za sad uživamo u njihovom odrastanju i u mojim uspomenama, pa tako delimo ta iskustva zajedno“.
Lice grada: Aleksandar Popov „Dr. Pop – Atheist Rap“ (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
