Marko Trifković je pravnik iz Novog Sada koji je svoju ljubav prema biciklizmu uspeo da prenese na mnoge naše sugrađane.
Osnivač je udruženja Novosadska biciklistička inicijativa i jedan od zaslužnijih ljudi zbog koga je u Novom Sadu došlo do renesanse biciklizma.
Nominovan je za Oktobarsku nagradu i dobitnik je Novembarske povelje zbog podizanja svesti građanima o ekološkim pitanjima i značenju korišćenja bicikla u svakodnevnim aktivnostima.
Marko nam je otkrio koje lokacije posećuje kada poželi da pobegne od svega, kakva je po njemu biciklistička kultura u Novom Sadu, sećanja na prvi bicikl ali i još mnogo interesantnih stvari o sebi.
Iz kog si dela grada?
Ja sam iz više delova grada. Odrastao sam na Bulevaru kod Lutrije, pa sam se selio na Salajku gde sam dosta dugo bio, pa na Grbavicu, a sada i na Liman… Tako da, reklo bi se, ja istražujem grad i dalje.
Osnivač si Novosadske biciklističke inicijative, šta je njen cilj?
Grad u kome dominiraju biciklisti kao način prevoza, zato što je Novi Sad, Petrovardin i sve što nas okružuje prilično ravno i prilično pogodno za korišćenje bicikla. Nemamo toliko prostora za parkinge… Život koji je bolji, prijatniji, ima manje buke, manje zagađenja…
Da li se sećaš svog prvog bicikla?
Sećam se… moj prvi bicikl je bio jedan mali plavi “BMX“ sa žutim gumama i prvi sam u ulici imao takav bicikl. Mislim da sam u to vreme više želeo da imam bicikl kakav imaju moji drugari, dok su oni hteli da imaju kao ja, pa smo se stalno menjali…
Baš, pravi, onaj mali triciklić sam dobio od tetke kada sam bio dete. Tada sam bio jako mali i ne sećam se, ali video sam ga na slikama.
Gde je nestao kultni banana sic?
Uh… pa nažalost je otišao u neka fanki vremena. Znam dosta ljudi i kod nas i van države koji su i dalje entuzijasti za tako neke kuriozitete i mislim da nekako nije nestao, samo se smanjio na one koji zaista vole te stvari.
Kakva je biciklistička kultura u Novom Sadu?
Mislim da grad doživljava neku renesansu bicikliranja. Po prvi put nakon dosta godina možemo videti grupe dece, a kada roditelji već uveliko puštaju decu da idu u školu biciklom, da se druže… Mislim da je to jedan veliki test za taj saobraćajni ekosistem – koliko se ljudi osećaju bezbedno, koliko veruju saobraćaju i infrastrukturi.
Stvari idu u dobrom pravcu, tu ima dosta novih biciklista ali sa druge strane mislim da se odnos ostalih učesnika u saobraćaju popravio zato što ima više biciklista i više se obraća pažnja na nas.
Kada poželiš da odeš u prirodu, koju lokaciju najbližu gradu posetiš?
Problem Novog Sada je to što je izazovno otići biciklom u prirodu. Kada idem biciklom u prirodu onda idem nasipom ka Begeču, ka Begečkoj jami, iako staza još u potpunosti nije uređena. Nekada volim da krenem, recimo, ka Titelu.
Bicikl je jako dobra stvar za doživljaj prirode zato što idemo brže. Zaista se isplati istraživati na biciklu, to radim od malih nogu i nadam se da ću to i ubuduće raditi.
Šta najviše voliš od mešanog mesa?
Ćevape.
Kad kažemo noćni izlazak, na koje mesto prvo pomisliš?
Ja nisam čovek od izlazaka, više sam za neobavezno, jedan na jedan, kafenisanje, onako novosadski… Ako se vratim u istoriju, to je bio klub “Ara“ u Grčkoškolskoj. Eto, neka takva mesta koja više ne postoje, poput kluba “Akvarijus“.
Da treba da promeniš ime kako bi se zvao?
To je baš dobro pitanje! Nisam razmišljao o tome… Luka.
Nominovan si za Oktobarsku nagradu i Novembarsku povelju?
Mislim da svako priznanje znači u nekom momentu. Mislim da su i jedno i drugo priznanje velika stvar jer imaju različito značenje. Oktobarska nagrada je zanimljiva zbog zaštite životne sredine, mislim da je tema u tom smislu zaista bitna.
Novembarska povelja je zanimljiva zbog zajedništva, a mislim da je Novosadska biciklistička inicijativa pokazala jednu izuzetnu dozu zajedništva u proteklih deset godina. Raste, razvija se i to je sada postalo jedan novosadski simbol.
Lepo je priznanje bilo i samo se naći na listi nominovanih. Mislim da je bitniji rezultat nego konkretno neka nagrada.
Ko ima prednost? Pešaci ili biciklisti?
Mislim da je istina negde između. Treba svi da čuvamo jedni druge. Mislim da su ranije biciklisti zamerali pešacima što se kreću po biciklističkim stazama kao po korzu, a pešaci su zamerali biciklistima što se kreću po trotoaru dok oni razgledaju izloge i ćaskaju.
Sada se našla neka ravnoteža i mislim da je to ono što je novosadski – biti tolerantan, uviđajan i pažljiv.
Preuzmite android aplikaciju.
