Marijana Kresojević je jedna od osnivača humanitarnog udruženja „Obrok za porodicu“. U želji da pomogne ljudima koji se bore za egzistenciju, zajedno sa mamom i sestrom osnovala je udruženje.
Pored svih poslovnih uspeha i humanitarnog rada, za sebe ističe da je ponosna majka troje dece.
Koliko danas kao društvo imamo razvijenu svest i empatiju prema drugim ljudima i kakav nam je odnos prema humanitarnom radu?
„Počeću priču o našim sugrađanima bez kojih naše udruženje ne bi funkcionisalo. Oni su se pokazali kao ljudi velikog srca. Kao ljudi koji žele da pomognu i izađu u susret svojim sugrađanima, izdvajajući svoja sredstva i vreme i izmišljajući nove načine kako da pomognu nama, odnosno članovima našeg udruženja. Pogotovo kada je bila situacija sa kovidom, ljudi su se pokazali kao pravi heroji“.
„Što se tiče našeg udruženja i rada, sve vreme su nas potpuno podržavali. Kada je bio karantin, ljudi su pronalazili način da dopru do korisnika. Mi smo ih upućivali kako da dopru do njih i da im pomognu, kako oni sami ili preko nas, pa smo mi nalazili način da njima pomognemo. Nas tri smo zaista oduševljene našim gradom i odzivom naših sugrađana. Mislim da je u Novom Sadu srce veliko i ima osećaja za druge ljude“.
Kako se razvila ideja za vaš program?
„Mi smo to sve nekako spontano počele same, pre više od pet godina nas tri, sestra majka i ja. Spremale smo obroke za naše neke prijatelje, pošto su se našli u teškoj situaciji. Ta naša priča se među prijateljima proširila, da bismo se na nagovor jedne prijateljice odlučili da otvorimo grupu, kako bi nam ljudi pomogli. Tada se počeo povećavati broj porodica koje su nam tražile pomoć, a mi to nismo mogle finansijski same, jer smo mi to iz svojih sredstava kuvali i raznosili. Javili su se da žele da nam pomognu i kako to mogu da urade. Tako da je priča krenula potpuno spontano da bismo mi sad imali dvanaest hiljada članova koji aktivno učestvuju u celoj našoj priči“.
„U celoj ovoj priči, nama su najveći pokretač deca. Imali smo nagradnu igru gde je jedna porodica osvojila večeru i uveče nam je stigla poruka: „Hvala vam, moja deca večeras nisu gladna“! Na šta smo naravno nas tri osetljive, jer imamo po troje dece. Mi smo stalno okruženi decom i razumemo kako je to kad nešto ne možeš, a kamoli da ne možeš da imaš večeru. To je zaista nešto tužno i strašno. Sa druge strane nam je srce bilo puno što smo baš njih izvukli i odabrali da im pomognemo, pa smo nastavili da im pomažemo. U međuvremenu, ta porodica je stala na noge i postala donator. Ona nama pomaže da mi dalje širimo tu našu priču, na šta smo baš ponosni“.
„Opet kažem sve je spontano i ništa nije bilo planirano. Mi smo nastavili da se time bavimo. Ušlo nam je sve to u krv i u život. To su svakodnevni pozivi, poruke, voženje dovoženja, odvoženja, pravljenje paketa, povezivanje porodica sa donatorima i smišljanje novih akcija. Sad baš imamo puno akcija. Smislili smo to da imamo taj humanitarni doručak u zamenu za donaciju sa vaše strane, kako bi vi bili nagrađeni, zato što pomažete našem udruženju. Ta ideja se pokazala kao dobra i ljudi je prihvataju. Svake srede je sve veći broj ljudi koji nam poručuju obroke i baš smo srećni zbog toga, iako je leto i vreme kad su godišnji odmori, ljudi nisu tu ili skupljaju za svoje privatne stvari. Baš smo zadovoljni situacijom“.
Nažalost problem gladi je svuda prisutan, uvek je postojao i postojaće, a kako se vi nosite sa tom činjenicom da ne možete uvek da pomognete svima i kako taj problem ne možete da iskorenite?
„Na početku te naše priče mi smo sve baš onako shvatali to snažno, prihvatali sve te poruke k srcu i saosećali sa tim našim porodicama. Sada već vremenom, nismo oguglali daleko od toga i to je ružna reč, znamo i shvatili smo da mi ne možemo svima pomoći. Ne možemo stići na sve strane i mi nemamo toliko donaciji, niti imamo toliko mesta i vremena da svim ljudima pomognemo. Zato i usmeravamo te naše donacije gde mi lično procenimo, onome kome je najpotrebnija pomoć. U suštini prihvatili smo teško, ali smo prosto prihvatili“.
„S druge strane kada pomognete i znate da ste pomogli barem deset porodica ako išta to je više nego ikome. Još ako dobijemo poruke: „Hvala vam, moja deca nisu gladna, ili hvala za poklone, dete se obradovalo“! Imamo puno rođendana koje organizujemo. Pronađemo i tortu, poklone i sve ostalo. Tako da su ti dečiji osmesi i porukice neka naša satisfakcija i nešto što nas tera da idemo dalje. Slali su nam za novu godinu, pisali poruke, slikali i crtali svašta. Gledamo ih kao da su naša deca“.
Kako izgleda atmosfera u vašoj kuhinji dok pravite obrok?
„Deca su stalno sa nama i svuda oko nas tako da to vrlo dinamično izgleda. Od samog kuvanja do pakovanja paketa i namirnica. Svi oni hoće da pomognu i svi se guraju: „ja ću, ja ću“! Svi dobiju neke zadatke. U celoj toj priči najviše mama i sestra kuvaju, ja sam tu da smetam. Šalim se, ja sam tu ako treba da popakujem, razvezem i odnesem, tako da nisam neka kuvarica, ali njih dve jesu. Ja sam tehnička podrška, internet i instagram, njih dve kuvaju, ali generalno smo mi zajedno u celoj priči. Izgleda tako da svako ima neki svoj zadatak. Moramo tako jer nas je puno i svi hoćemo nešto da radimo. Sad smo već uigrani i sve se zna, kada spremamo i kako, interesantno je i nikad nam nije dosadno“.
Da li pustite muziku pa i na taj način bude vesela atmosfera?
„Počeli smo i da se snimamo jer smo u nekom momentu otvorile „YouTube” kanal koji nismo nastavile da snimamo, ali možda hoćemo. Tu smo svašta snimale, od kuvanja do zezanja mame. Bude tu svega, bude i dana kad niste za šalu nego odradite posao kako želite, a bude i dana kad se zezamo i smejemo“.
Vaši budući planovi kakvi su?
„Mi imamo raznih planova, ali to isto spontano smišljamo. Osmislili smo humanitarni doručak i otvorili udruženje. Ne zbog nas, nego su nas donatori naterali da otvorimo udruženje i da tu priču povećamo i ojačamo, kako bi oni mogli više nama da nam pomognu“.
Kako bismo podigli empatiju na viši nivo, volela bih da nam kažete poruku vašeg programa?
„Naša poruka je da se okrenete oko sebe i da pogledate da li vam prijatelj ili prvi komšija u nekoj nezgodnoj situaciji za koju vam neće reći. Malo bolje pogledate i procenite. Poenta nas jeste da podignemo svest da postoje ljudi koji su gladni. Postoje ljudi koji imaju, a nemaju, u stvari prividno imaju, ali u krugu svoje porodice nemaju. Slobodno im priđite. To što vi mislite da je malo, njima sigurno nije malo. Naše malo je nekome zaista puno i mnogo znači, tako da nemojte da vam bude glupo ili da vas je sramota da nekome ponudite pomoć. Taj neko će pomoć sigurno prihvatiti kad vidi da ste dobronamerni“.
Lice grada: Feđa Kamasi – Atletski trener u AK „Vojvodina“ (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
