Југослав Крајнов је новосадски позоришни глумац који је завршио Академију уметности у Новом Саду у класи професора Бранка Плеше. Више од двадесет година, на чувеним сценским даскама обликује ликове из неких познатих и мање познатих, удаљених и бајковитих светова позоришта и веома је срећан због тога.
Када причамо о вашем почетку, да ли сте сами осетили да желите да се бавите глумом или су родитељи одлучили уместо Вас?
„Нису родитељи одлучивали, они су били срећни да ја завршим било који факултет, поготово што у школи нисам баш нешто био екстра ђак, ја сам временом сазревао. Најпре сам уписао Правни факултет те давне 1992. године, тада је било обавезно служење војног рока, отишао сам у војску и био сам 12 месеци у војсци. После 6 месеци сам први пут отишао кући, међутим био сам горе на Панчићевом врху на Копаонику, тамо је био тај радарски систем кога су одмах у првом налету НАТО бомбардовања 99′ уништили. Тамо сам имао велику библиотеку књига и много сам читао, имао са седам дана када бих радио као оперативац. Имао сам задатке, а онда бих седам дана био потпуно слободан и чекао своју смену и онда сам могао да читам, поготово што снег тамо зна да падне и у јулу месецу. Тада сам схватио да бих могао да покушам пошто сам имао већ један факултет уписан, да упишем глуму и заиста ми је пошло за руком. Професор Бранко Плешан, мој драги професор ме примио на класу и тако је све почело. Стекао сам искуство у Карловачкој гимназији на тим рецитаторским секцијама, пошто сам имао тако дубок и пријатан глас који је годио програму. Ето, тако сам почео, али никада раније нисам пре Академије ниједном аматерском позоришту нити у неком културном уметничком друштву, сад има тих гомила школе глуме, тада их није било, тако да нисам имао искуства пре“.
Доста познатих глумаца није имало додира са Академијом, колико она утиче на формирање глумца, да ли су једнако квалитетни глумци који је заврше или не?
„Прво морам да кажем да се често употребљава врло погрешан израз попут: „Ма он је глумац, он се понаша као глумац“ или „ма он се понаша као неки глумац аматер“. Међу аматерима има заиста великих глумаца. Мислим да је њихова љубав према позоришту и нашем послу, у ствари, сигуран сам да је можда већа него код неких међу нама. Они углавном поред тога што се аматерски баве глумом, позориштем или режијом, имају вероватно и неки посао за који су студирали, занимање којим се баве, тако да своје слободно време проводе у позоришту. То је сигурно једна огромна љубав према уметности и позоришту. Мој професор је имао обичај да каже „2 одсто таленат и 98 одсто рада“. Ми сви и дан данас морамо да радимо на себи, човек мора да ради на себи да чита, прати и одлази да гледа друге колеге и представе, да гледа филмове, опере, балет, чита добре књиге, одлази у галерије. То је потребно на Академији, јер је Академија једна велика радионица која ти пружа све, а на теби је да узмеш знање од професора и асистената и да се развијеш“.
Када причамо о стилу, колико је различито играти у позоришту, а колико је различито када играте на филму?
„Позориште је из вечери у вече, а филм, сцена, филмска сцена на сету се снима само тог дана у том тренутку и човек може на то да заборави. Потребна је тада концентрација. Тада се да посебна посвећеност и надахнуће да се одигра сцена. У том тренутку, али и после те сцене, више о њој не мораш да мислиш“.
Шта Вам је драже?
„Ја сам човек позоришта и играо сам преко 100 улога које сам направио за 23 године радног стажа, играо сам нешто мало и на филму и у серијама. Волео бих да играм више наравно на филму, али ја сам војник позоришта, ја служим позоришту“.
Да ли сте пре присталица доброг сценарија или добре глумачке екипе?
„Занимљиво питање. Право да Вам кажем, без доброг сценарија односно, без добре приче и драме, нема добре представе, међутим, јако је добро и да имаш добру глумачку поставу да би се десило једно уметничко дело. Поучен неким искуством цитираћу Егона Савина. Радио сам једну представу са њим у Зрењанину „Зла жена“ Јована Стерије Поповића, тада смо неколико пута за време тог процеса играли „Богојављенску ноћ“. То је представа која се играла 12 или 13 година на репертоару Зрењанинског позоришта и ја га питам: “ Еги, ти опет идеш да гледаш ту представу“? И он каже: „Да Југо, идем да слушам Шекспира“. Тако да све те велике приче поготово класика, наших класика, светских класика, су оно што остаје заувек и зато су свевремене. Мислим да је јако важна и глумачка подела, али права драма или прави сценарио је заиста оно што је проходније и што глумцу и редитељу олакшава пут“.
Шта је за Вас остварење глумачког сна и да ли сте успели у томе?
„Најважније је да трајем, а оно што је мој глумачки сан, то је да ме редитељи позивају да играм. Кад се десила ова несрећна корона, то је био први период када дуже од 6 месеци нисам радио нову представу или нисам играо представу. То ми се никад није десило у животу. Дипломирао сам 97′ и од тад сам играо, ако не свако вече, онда свако друго вече. Тек кад је била ова пауза схватио сам колико ми недостаје позориште, а оно што је најважније је да глумац траје што дуже, а што дуже траје онда га желе редитељи, и поштује га публика“.
Када спортиста игра на терену који је лош, тада се такви услови терена могу одразити на његово расположење, шта је то што глумцу може да утиче на његово (не)задовољство приликом неке улоге?
„Једино што може глумца да чини несрећним када редитељ не зна шта хоће, а оно што нам понајвише смета и што нас чини тужним је када немамо публике на представи. Све је због публике. Тако да сам ја помало тужан и индиспониран кад видим да је гледалиште празно“.
Колико је добро или лоше када се супруга бави истим послом као и ви?
„Мислим да има више предности него мана. Она разуме посао којим се ја бавим као што и ја разумем посао којим се она бави. Ми смо подршка једно другом, ретко када код куће причамо о послу и позоришту, тада смо максимално посвећени својој деци. Мислим да ја сам срећан што ми је супруга глумица јер не знам која би друга имала разумевање за моје одсуство од куће“.
Lice grada: Milan Lane Jovanović – Proslavljeni bivši reprezentativac (VIDEO)
Преузмите андроид апликацију.
