Феђа Камаси је тренер у Атлетском клубу “Војводина“, задужен за групе дисциплина, односно вишебој, скокове, препонско трчање и бацање копља.
Он је вољени тренер нашем прослављеном олимпијцу Михаилу Дудашу, а ево шта је за наш портал рекао о себи.
Потичете из спортске породице у којој се неговала љубав према спорту а посебно према атлетици, колико је породица утицала на развијање вашег спортског дара а касније и вашег спортског пута?
„Умногоме, зато што се моја мајка још као млада бавила гимнастиком, а отац ми је био атлетичар, касније тренер. Било је доста утицаја да ја заволим ово са чим се бавим данас. Што би се рекло чим сам изашао из породилишта следећи корак је био тај да су ме довели на атлетски стадион и тако је све почело“.
У ком сте крају одрасли, како је тај крај утицао на ваше одрастање?
„Ја сам одрастао на Новом Насељу, ишао сам у Основну школу Прва војвођанска бригада. Та школа је била позната у спорту. Тако да сам ја са својим резултатима био део неких лепих резултате те своје Основне школе“.
Да ли је у тим дечачким тренуцима постојала жеља за можда неким другим спортом или је атлетика била приоритет?
„Без обзира што ми је отац био атлетски тренер, никад нисам осећао притисак да ја морам да се бавим атлетиком. Тако да сам у том периоду одрастања изузетно волео кошарку чак сам се бавио и кошарком и неким другим спортивима. Ја сам и дан данас остао на неки начин уз кошарку. У неким периодима своје каријере сам радио као кондициони тренер у неким клубовима и са неким кошаркашким индивидуалцима, нисам био скроз усмерен на атлетику. Атлетику сам одабрао као дете, када сам се проналазио током победа на неким такмичењима. Када дете побеђује самим тим му је атрактивно да се кроз тај спорт остварује и онда сам на тај начин остао у атлетици. Ћале је био ту све време уз мене као стручно лице и тренер па и није било тешко да успем у атлетици“.
Данас сте успешан тренер, шта је то што је утицало на останете на тако високом нивоу?
„То креће с тим дечачким данима, као атлетичар сам желео да се такмичим и побеђујем. Посао који сам изабрао је имао везе са тим. Једноставно спремајући атлетичаре то тражим од њих. Кроз њихове резултате остварујем своје дечачке снове које сам имао као спортиста, а то стицајем околности нисам успео да остварим на начин на који сам желео. Овако кроз тренерски посао су ми се многи снови остварили“.
Да ли постоји разлика у осећају када сте ви остваривали успехе или сад кад ваши следбеници остварују спортске успехе?
„Постоји наравно, јер кад сте такмичар то је нешто сасвим друго. Тај читав терет остваривања резултата је на вашим леђима, а тренер је тај који вас усмерава и води кроз то. Све те детаље које ми је отац преносио најчешће отац па и неке моје колеге, практично преносио својим атлетичарима. Тренери су ти који само воде спортисту, када се скрену са колосека да га врате назад. Практично сав терет је код њих, а ми као тренери треба да на најбољи начин помогнемо да испуне свој максимални потенцијал“.
Да ли ће то бити начин да се привуку нови спортисти, да се млади заинтересују за атлетику још више?
„У сваком случају такав један комплекс са том величином простора ће обезбедити већи број деце а самим тим много су веће шансе са великим бројем деце дође до једног квалитета који ће се претворити у врхунске атлетичаре. Ја се надам да ће до тога доћи врло брзо“.
Да ли можете да нам испричате неки спортски гаф или занимљивост која вам се десила у каријери?
„Мотке су у ствари највећи проблем јер су дугачке преко пет метара и то је увек проблем на аеродромима. То није изолована ситуације, то је нешто што нам се често дешавало чак у континуитету. Када дођемо на чекинг, онда пријављујемо свој пртљаг и пријављујемо мотке и када покажемо реквизиту, они на чекингу најчешће говоре како је то немогуће чекирати. Онда ми њих убеђујемо да треба да се опусте и да је то могуће. Они се јако ретко суочавају са том ситуацијом, али те мотке и ти реквизити увек уђу у авион. То је за њих немогуће, али се то на крају деси“.
„Копља не носимо зато што је то један реквизит који организатор увек има, али мотке се сматрају личним реквизитом тако да сваки спортиста је дужан да има своје мотке. Тако имамо и ми. Оне су кабасте незграпне, дугаче, и оне треба да уђу у тај пртљаг карго авиона и то сад није ни мало лако.Када путујемо, карте које вадимо су такве да могу да понесу мотке и онда су ти летови врло често скупљи и компликованији и дуже трају, тако да су нама мотке пуно проблема правиле. И ти путеви који треба да буду једноставни су изузетно компликовани. Имали смо једну ситуацију у Јужноафричкој Републици где смо ишли на припреме у Кејптаун на припреме. Тамо је чест проблем повратка мотки, зато што имају неки скенер који са аеродрома кад се враћаш из Африке, не може да се прође. И те мотке се врло често остављају на аеродорму. Тај проблем имају и Јужноафриканци и наши атлетичари“.
„Jедне године смо имали ситуацију да смо стигли у Кејптаун не знајући како ћемо мотке да вратимо. Десила се та ситуација да се Михаил раније вратио у Србију због неких обавеза, а ја сам остао два три дана дуже и практично је мој задатак био да вратим те мотке. И тако је настао тај хаос на аеродрому јер су нас они нон стоп одбијали где сам ја после сат и по времена успео да доведем менаџера и да ми објасним да те мотке могу да уђу у Авион, а он је мену упорно причао да не могу. Онда сам ја питао: „Да ли имате Карго вилиџ“? Он је рекао: „Да ту у близини на пет километара“. Тада сам рекао: „Јел можемо да пренесемо те мотке и тај велики пртљаг тамо“? Тако да је он одобрио. „Па хајде онда да их пренесемо и да их убацимо тамо у авион“. Онда је рекао: „Може у ствари може“! На тај начин смо успели, тада ме је авио чекао сат и по времена. Са аеродромима је увек било занимљивих ситуација поготово због мотки“.
Да ли је атлетска опрема скупа?
„Да, поготово у случају десетобојца какав је Михаил био. То је специјална опрема где свака дисциплина има посебну обућу. Сад имате десет дисциплина и десет пари обуће треба само за такмичење. Та обућа је потрошна и ту сигурно треба 30 или 40 пари годишње само обуће, а мотке су реквизити који могу дуже да трају, али се врло често оштећују. То је такав материјал, еластичан је. И ти материјали за израду су изузетно осетљиви тако да је то нешто што не траје неограничено, а изузетно су скупи. Ту су копља, дискови и кугле тако да има свега, плус одећа која се брже хаба јер се тренира 6 до 7 сати дневно“.
Нажалост због ове глобалне ситуације изградња атлетског стадиона тренутно је стопирана али на сву срећу то ће се наставити у догледном периоду. Колико би тај атлетски стадион значио за атлетичаре?
„Тако нешто представља неограничени бенефит за наш клуб и уопште за цео град. Тај комплекс треба да се деси, надам се врло брзо јер је од изузетне и велике важности. Ми сматрао да ће тај комплекс бити центар Источне Европе везано за атлетику и ми то оберучке очекујемо. Надамо се да ће што пре да се деси“.
Lice grada: Marko Tančik – Organizator „Blokstok“ festivala (VIDEO)
Преузмите андроид апликацију.
