Dragan Kurucić jedan je od onih izvornih Novosađana koji su ljubav prema svome gradu i, uopšte, svetu oko sebe veoma lako uspeli da pretvore u svoj životni poziv.
Pored umetničke fotografije, koja mu kako kaže, samo donosi trošak ali i uživanje, bavi se i foto-monografijama i industrijskom fotografijom.
Iako je i sam obišao pola sveta, njegova fotografija putovala je po svim kucima ove planete.
Svoj mir i inspiraciju, već tridesetu godinu, pronalazi u svom unikatnom ateljeu na Petrovaradinskoj tvrđavi.
Otkrio nam je da li se čovek rađa sa fotografskim okom? Šta misli o selfiju? Da li se bolje snalazio u digitalnoj ili analognoj eri? Na šta žene najviše padaju? I mnoge druge interesantne stvari o fotografiji i svojoj ličnosti uopšte.
U kom si delu grada odrastao?
Rođen sam na Limanu, ali selio sam se. Živeo sam jedno vreme u Petrovaradinu, pa posle Grbavica, pa ponovo Liman.
Koji su za tebe simboli grada?
Mislim da ih nema više. Meni fali Novi Sad dok šetam Novim Sadom. Razumeće me onaj ko bi hteo to da razume… Nisam u strahu od novih stvari, ali me to ne ispunjava pošto se bavim fotografijom i beležim stvari. Sa nekom setom gledam u te stare negative gde sam snimao nešto u tim ulicama kojih više nema.
Možda se zovu isto, ali to više nisu te ulice.
Prvo upoznavanje sa fotografijom?
Moje upoznavanje sa fotografijom je dosta čudno, jer je više rezultat nečega što sam napravio greškom.
Imao sam deset godina i jednog prijatelja čija je porodica bila gluvonema. Pošto su se vratili sa mora, a nisu imali mogućnost da čuju i govore napravili su puno fotografija.
Ja sam slučajno upalio svetlo u nekoj prostoriji gde su se nalazile fotografije i sva sreća osvetlio sam samo papir, ali ne i film. Tada mi je prijateljev otac onako u tišini, rukama, objasnio kako nastaje fotografija i ja sam bio hipnotisan.
Razlika da li sam tada imao deset ili dvadeset godina je jako bitna, jer sam tada ušao u neki svet tišine, a fotografija je upravo to.
Nisam otišao na skijanje sa društvom nego sam se odrekao nekih stvari da bih sebi kupio fotoaparat koji je za to vreme bio “kao“ bolji, a posle mi je fotoaparat bio i fetiš, spavao sam sa njim.
Da li u fotografiji postoje stilovi?
Završio sam primenjenu i specijalizovao se na ilustraciji, pa sam godinama radio upravo u tom maniru, ali ova fotografija koju radim za sebe, koja mi donosi samo troškove… upravo sam sa njom imao najbolje izložbe.
To primenjena fotografija nikada ne bi mogla da donese. To su neki maniri u kojima ja plivam.
Gde si sve izlagao fotografije?
Imao sam dvadesetak izložbi na kojima nisam bio prisutan. Pariz dva puta, London dva puta, Mira Adanja koja je pravila priče o meni, princ Aleksandar koji mi je otvorio izložbu…
U Parizu sam imao izložbu na otvaranju Svetskog prvenstva u fudbalu… to me je ponelo i to je bila ta neka fotografija koja je zadovoljavala tuđ kriterijum, a ne moj.
Posle sam počeo da radim ovo što može da se vidi sada, možda je teška priča, ali danas naginjem fotografiji kojoj ne treba fusnota, koja ima priču sama za sebe.
Koja je razlika između komercijalne i umetničke fotografije?
Ja sam recimo i sa komercijalnom fotografijom svuda bio. Imao sam i u Aziji i u Africi izložbe. U Australiji ima puno takvih mojih fotografija koje su ostale tamo u velikim formatima.
Kakav je uticaj razvoja tehnologije na fotografiju?
Ja nisam zaljubljen u ovo sada što radim. Zadovoljavam to što se traži od mene, guram svoju priču sa tom digitalnom da liči na analognu, ali analogna je majstorstvo, zanat. To znači da treba da radiš na tome da bi mogao da napraviš dobru fotografiju.
Ti danas vidiš fotografiju, mi smo ranije morali da čekamo da razvijemo film pa da onda gledamo šta smo uradili. Dosta je analitičnosti u tome i studioznog bavljenja fotografijom da bi ti znao šta si uradio u tom momentu kada si napravio analognu fotografiju.
Ta digitalna je donela kreativnost široj masi, ali meni, koji je izašao iz analogne fotografije… ja nisam prvih par godina mogao da se prilagodim.
Iako imam sve te “namunjene“ fotoaparate, nisam dušom u tome kao nekada, nekako odrađujem posao…
Šta misliš o selfiju?
Mislim da će to jednog momenta da prođe. Misliš glupost nema granice? Pa možda ima… neke vremenske.
Omiljeni novosadski park?
Živim pored Limanskog parka koji je najnoviji, ali ono što mi se dešavalo u Dunavskom parku je nezaboravno… to ćemo u nekim noćnim razgovorima.
Na čega žene najčešće padaju?
Na nos.
Ostaje li umetnik bez inspiracije?
Inspiracija je lična stvar, kada izvučeš nešto iz sebe. Inspiracije su i uzori, moraš da imaš uzore da bi nešto postigao. Danas nemaš vremena da čekaš svoju inspiraciju nego skidaš i uzimaš šta ti odgovara.
Šta ti znači Petrovaradinska tvđava?
Tvrđava je ceo moj život. Živeo sam tu jedno vreme. Moje detinjstvo je vezano za te barokne kapije i taj veš koji se suši pet dana… Ta vojska koja je tu bila u to vreme kada sam ja bio klinac, časne sestre, italijanski neorealizam…
Nisam uopšte mogao da sanjam da ću jednog dana i ja biti deo te scenografije, a eto 30 godina sam tu, od 1991. do sada.
Da li imaš neke rituale?
Ne pijem kafu, pušim samo kada popijem rakiju. To znači da ne vadim cigaru iz usta!
Ne znam, nemam nikakav ritual. Nekada sam sebe iznenadim.
Kakav si u društvu?
Izdašan što bi rekle babe. Dajem sve od sebe, pa ko izdrži, izdrži!
Najinteresantniji i najdosadniji deo grada?
Nisam nešto od onih fotografa što na taj način posmatraju grad. Ako sam ja dosadan biće mi i najzabavniji deo grada dosadan, a ako sam interesantan sve će mi biti interesantno.
Da li se čovek rodi sa fotografskim okom?
Neko ko ne zna šta će da radi može da kupi fotoaparat i da dobije žuljeve od njega, ali je pitanje šta će da izađe iz toga.
Neko ko ima predispozicije… možda mu se ne desi da uzme fotoaparat u ruke.
To otkriješ kada radiš sa mladim ljudima, ima tih mlađih ljudi koji ginu da naprave dobru fotografiju.
Da li je moguće posetiti atelje?
Uvek! Ja sam od tih koji uvek radi i uvek je otvoren. Ja ovde svaki dan nešto radim, bez obzira da li će mi se platiti za to, ili ovako. Mislim na fotografske poslove, a ne na štemovanje zidova.
Da li ovaj prostor utiče na tvoje stvaranje?
Svaki metar ovde ima neku kreativnost. Sve neke male celine…
Ne kačim sve po svaku cenu. Sve što visi na zidu me asocira na nešto, tako da su ovo sve neki moji segmenti života po zidovima.
Da nisi fotograf čime bi se bavio?
Ili bih bio ribar, pošto sam stalno na vodi, na moru. Ili bih bio stolar, mislim da bih za sebe bio uspešan u radu sa drvetom.
Pravo mesto u pravo vreme, ili je to ipak strpljenje?
Zavisi od fotografije do fotografije. Ima fotografija koje su rezultat strpljenja, a ima fotografija koje su nastale u momentu, to se najbolje vidi u fotografijama pejzaža.
Ali opet, TI si se tu našao da uhvatiš momenat, nije te niko tu stavio. Po meni su studijske fotografije kojima se bavimo manje vredne jer su ponovljive.
Preuzmite android aplikaciju.
