Почетна > Лице града
Лице града Нови Сад

Лице града: Драган Куруцић – Фотограф (ВИДЕО)

Драган Куруцић један је од оних изворних Новосађана који су љубав према своме граду и, уопште, свету око себе веома лако успели да претворе у свој животни позив.
Фото: Градске инфо

Поред уметничке фотографије, која му како каже, само доноси трошак али и уживање, бави се и фото-монографијама и индустријском фотографијом.

Иако је и сам обишао пола света, његова фотографија путовала је по свим куцима ове планете.

Свој мир и инспирацију, већ тридесету годину, проналази у свом уникатном атељеу на Петроварадинској тврђави.

Открио нам је да ли се човек рађа са фотографским оком? Шта мисли о селфију? Да ли се боље сналазио у дигиталној или аналогној ери? На шта жене највише падају? И многе друге интересантне ствари о фотографији и својој личности уопште.


У ком си делу града одрастао?

Рођен сам на Лиману, али селио сам се. Живео сам једно време у Петроварадину, па после Грбавица, па поново Лиман.

Који су за тебе симболи града?

Мислим да их нема више. Мени фали Нови Сад док шетам Новим Садом. Разумеће ме онај ко би хтео то да разуме… Нисам у страху од нових ствари, али ме то не испуњава пошто се бавим фотографијом и бележим ствари. Са неком сетом гледам у те старе негативе где сам снимао нешто у тим улицама којих више нема.

Можда се зову исто, али то више нису те улице.

Прво упознавање са фотографијом?

Моје упознавање са фотографијом је доста чудно, јер је више резултат нечега што сам направио грешком.

Имао сам десет година и једног пријатеља чија је породица била глувонема. Пошто су се вратили са мора, а нису имали могућност да чују и говоре направили су пуно фотографија.

Ја сам случајно упалио светло у некој просторији где су се налазиле фотографије и сва срећа осветлио сам само папир, али не и филм. Тада ми је пријатељев отац онако у тишини, рукама, објаснио како настаје фотографија и ја сам био хипнотисан.

Разлика да ли сам тада имао десет или двадесет година је јако битна, јер сам тада ушао у неки свет тишине, а фотографија је управо то.

Нисам отишао на скијање са друштвом него сам се одрекао неких ствари да бих себи купио фотоапарат који је за то време био ”као” бољи, а после ми је фотоапарат био и фетиш, спавао сам са њим.

Да ли у фотографији постоје стилови?

Завршио сам примењену и специјализовао се на илустрацији, па сам годинама радио управо у том маниру, али ова фотографија коју радим за себе, која ми доноси само трошкове… управо сам са њом имао најбоље изложбе.

То примењена фотографија никада не би могла да донесе. То су неки манири у којима ја пливам.

Где си све излагао фотографије?

Имао сам двадесетак изложби на којима нисам био присутан. Париз два пута, Лондон два пута, Мира Адања која је правила приче о мени, принц Александар који ми је отворио изложбу…

У Паризу сам имао изложбу на отварању Светског првенства у фудбалу… то ме је понело и то је била та нека фотографија која је задовољавала туђ критеријум, а не мој.

После сам почео да радим ово што може да се види сада, можда је тешка прича, али данас нагињем фотографији којој не треба фуснота, која има причу сама за себе.

Lice grada: Željko Andrić – Operski pevač (VIDEO)


Која је разлика између комерцијалне и уметничке фотографије?

Ја сам рецимо и са комерцијалном фотографијом свуда био. Имао сам и у Азији и у Африци изложбе. У Аустралији има пуно таквих мојих фотографија које су остале тамо у великим форматима.

Какав је утицај развоја технологије на фотографију?

Ја нисам заљубљен у ово сада што радим. Задовољавам то што се тражи од мене, гурам своју причу са том дигиталном да личи на аналогну, али аналогна је мајсторство, занат. То значи да треба да радиш на томе да би могао да направиш добру фотографију.

Ти данас видиш фотографију, ми смо раније морали да чекамо да развијемо филм па да онда гледамо шта смо урадили. Доста је аналитичности у томе и студиозног бављења фотографијом да би ти знао шта си урадио у том моменту када си направио аналогну фотографију.

Та дигитална је донела креативност широј маси, али мени, који је изашао из аналогне фотографије… ја нисам првих пар година могао да се прилагодим.

Иако имам све те ”намуњене” фотоапарате, нисам душом у томе као некада, некако одрађујем посао…

Шта мислиш о селфију?

Мислим да ће то једног момента да прође. Мислиш глупост нема границе? Па можда има… неке временске.

Омиљени новосадски парк?

Живим поред Лиманског парка који је најновији, али оно што ми се дешавало у Дунавском парку је незаборавно… то ћемо у неким ноћним разговорима.

На чега жене најчешће падају?

На нос.

Остаје ли уметник без инспирације?

Инспирација је лична ствар, када извучеш нешто из себе. Инспирације су и узори, мораш да имаш узоре да би нешто постигао. Данас немаш времена да чекаш своју инспирацију него скидаш и узимаш шта ти одговара.

Шта ти значи Петроварадинска твђава?

Тврђава је цео мој живот. Живео сам ту једно време. Моје детињство је везано за те барокне капије и тај веш који се суши пет дана… Та војска која је ту била у то време када сам ја био клинац, часне сестре, италијански неореализам…

Нисам уопште могао да сањам да ћу једног дана и ја бити део те сценографије, а ето 30 година сам ту, од 1991. до сада.

Lice grada: Saša Krga – Umetnik života (VIDEO)


Да ли имаш неке ритуале?

Не пијем кафу, пушим само када попијем ракију. То значи да не вадим цигару из уста!

Не знам, немам никакав ритуал. Некада сам себе изненадим.

Какав си у друштву?

Издашан што би рекле бабе. Дајем све од себе, па ко издржи, издржи!

Најинтересантнији и најдосаднији део града?

Нисам нешто од оних фотографа што на тај начин посматрају град. Ако сам ја досадан биће ми и најзабавнији део града досадан, а ако сам интересантан све ће ми бити интересантно.


Да ли се човек роди са фотографским оком?

Неко ко не зна шта ће да ради може да купи фотоапарат и да добије жуљеве од њега, али је питање шта ће да изађе из тога.

Неко ко има предиспозиције… можда му се не деси да узме фотоапарат у руке.

То откријеш када радиш са младим људима, има тих млађих људи који гину да направе добру фотографију.

Да ли је могуће посетити атеље?

Увек! Ја сам од тих који увек ради и увек је отворен. Ја овде сваки дан нешто радим, без обзира да ли ће ми се платити за то, или овако. Мислим на фотографске послове, а не на штемовање зидова.

Да ли овај простор утиче на твоје стварање?

Сваки метар овде има неку креативност. Све неке мале целине…

Не качим све по сваку цену. Све што виси на зиду ме асоцира на нешто, тако да су ово све неки моји сегменти живота по зидовима.

Да ниси фотограф чиме би се бавио?

Или бих био рибар, пошто сам стално на води, на мору. Или бих био столар, мислим да бих за себе био успешан у раду са дрветом.

Право место у право време, или је то ипак стрпљење?

Зависи од фотографије до фотографије. Има фотографија које су резултат стрпљења, а има фотографија које су настале у моменту, то се најбоље види у фотографијама пејзажа.

Али опет, ТИ си се ту нашао да ухватиш моменат, није те нико ту ставио. По мени су студијске фотографије којима се бавимо мање вредне јер су поновљиве.

 

Преузмите андроид апликацију.