Dragana Kojića znate kao dugogodišnjeg rukovodioca jedne od najistaknutijih kulturnih institucija Novog Sada sa tradicijom dugom 177 godina. Od kad je kao student tih ranih sedamdesetih godina došao u Novi Sad, sve do njegovih penzionerskih dana, kako kaže, u službi Gradske biblioteke, knjige i kulture.
Gotovo tri decenije ste bili na čelu Gradske biblioteke u Novom Sadu, šta je recept za takvo uspešno rukovođenje?
„Odgovor na ovo vaše pametno pitanje bi zahtevalo puno vremena, pa ću pokušati samo u nekoliko rečenica da kažem, šta je taj recept. Najpre svest o tome i potreba da budemo dostojni svojih predaka, jer je pesnik rekao svi smo mi dužni našoj deci, budimo potomci da bi bili preci. Činjenica je da sam polazeći od značaja ove ustanove uspeo da okupim tim vrhunskih profesionalaca bibliotečko-informacionih stručnjaka. To je verovatno uticalo na tu činjenicu, kako ste Vi na samom početku rekli, tridesetak skoro godina budem zaposlen u ovoj ustanovi. Kako smo radili o tome sigurno i javnost zna, s obzirom da je ova ustanova samo u poslednjih nekoliko godina dobila najviša republička bibliotečka priznanja. Dobila je i Vukovu nagradu kao krunsku i najveću nagradu u kulturi Srbije. Voleo bih da za vreme svog rada u biblioteci, smo uspeli da ne obrukamo naše slavne pretke“.
Da li postoji nešto što jako volite da čitate, kada je književnost u pitanju?
„Podsetimo se da su za Novi Sad, rođenjem ili stvaralaštvom vezani veliki Milovan Vidaković, veliki Jakov Jaša Ignjatović čijoj dvestagodišnjici svedočimo, da se ovde rodio, živeo i radio veliki čika Jova Zmaj. Veliki Laza Kostić je rođen u Kovilju, ali je i sastavni deo Novog Sada, do najnovijih vremena. Da se ne ogrešimo o sve književnike i predstavnike nacionalnih zajednica koje žive u našem gradu, ali setimo se slavnih 90′ godina prošlog veka, gde će trebati dosta vremena da se rode takvi književni titani kao što je akademik Boško Petrović i Aleksandar Tišma, pa do najmlađih pisaca, a šta tek reći za velikane i prvake svetske književnosti.
Čitajte klasike, ti naši klasici Šekspir, Servantes, Zlatni vek ruske književnosti, Dostojevski, Tolstoj, pa pomenuti Kafka i mnogi drugi. Oni su inspiracija, nemojmo zaboraviti našeg jedinog nobelovca sa prostora Jugoslavije Ive Andrića, tu je i Meša Selimović, veliki Crnjanski, Laza Kostić koji isto mogu da pripadaju tom svetskom korpusu književnosti. Sve to pripada našoj lektiri.
Mudri ljudi su rekli, koliko god bio srećno skrojen život svakog od nas pojedinaca, svejedno da li živimo u Novom Sadu ili nekom drugom gradu, našim životima određena su ograničenja. Ponekad nismo dovoljno mladi da doživimo željenu ljubavnu avanturu ili postoji vremenska distanca da bismo prisustvovali na carskom dvoru i plesali sa Anom Karenjinom ili pak nemamo sredstava da otputujemo na neko egzotično ostrvo i da tamo uživamo blagodeti gospodnje i prirode. Zato su tu knjige, koje ne treba da budu zamena za realan život, ali nam one omogućavaju da putujemo kroz vekove da se nadahnjujemo delima i najvišim dometima ljudskog duha i znanja.
Životni vek se pomera naviše, maltene približava osmim i devetim decenijama života, u odnosu na metuzaleme to je kraće, ali je naš život ograničen da bi mogli baš da čitamo sve. Pre svega treba da čitamo dela koja su trajno obeležila našu i svetsku književnost.
Moram da kažem da teško možemo da odolimo tome da ne pročitamo neku knjigu koju je napisao neko blizak ili kao prijateljica, sugrađanka, ili kao neko iz familije. Ima i ona misao, bolje čitati išta nego ništa. Sam čitalački proces za razliku od prošlih vremena i prošlih vekova kada se govorilo da književnost može i da menja svet, nažalost teoretičari književnosti kažu da danas nije tako.
Umetničko delo je ono koje po pravilu izaziva lepa i plemenita osećanja kod onog koji se susreće sa tim umetničkim delom. Tada mi menjamo sebe kao pojedinci kao čitaoci književnosti i samim tim postajemo bolji i porodici i zajednici kojoj služimo. Na taj posredovani način, ipak menjamo ovaj svet.
Rečeno je od strane pametnih ljudi, u celokupnoj istoriji ljudskog društva i civilizacije, carstva i imperije su nastajale i nestajale, knjiga je ostajala kao krajnji beleg ljudske mudrosti, iskustva i svekolike lepote. S obzirom da je prilično tačna definicija da je lepota u oku posmatrača. Onaj koji čita, oplemenjuje svoj duh, lepše vidi ovu zaista turobnu stvarnost u kojoj danas živimo i koja je ophrvana jednim potpunom novim, za nas starije, nenaviklim vrednosnim sistemom“.
Da li čitate od kako ste otišli u penziju i kako izgleda vaš život nakon rastanka sa bibliotekom?
„Pitanje je da li sam čitalac onakav kako su umni ljudi govorili u svoje vreme. A šta su rekli jedni umni ljudi poput velikog Getea. Kaže postoje tri vrste čitalaca, prva vrsta može biti onaj koji dok čita razmišlja o tome što čita, ali nema moć da uživa u tome što čita, jer puno razmišlja o tome. Postoji druga vrsta čitalaca koji uživaju u tome što čitaju, pa možda puno i ne razmišljaju o svakoj slici i rečenici koju čitaju. Zato Gete zaključuje, najbolja je ona treća vrsta čitalaca koja dok čita, uživajući razmišlja o tome dok čita i razmišljajući uživa. E ja nisam siguran da sam taj savršeni čitalac po Geteu, ali nastojim da što više čitam.
Iako ne u velikom vremensko luku u odnosu na neke starije gradove od Novog Sada, ali tako zgusnuto da kažem bogata i sadržajna i kulturna i politička istorija Novog Sada i Vojvodine. Pre svega me interesuje naša zavičajna prošlost. To je jedno veliko polje. Istraživači i svi mi koji radimo u ustanovama kulture ili pojedinci i zaljubljenici u svoj voljeni grad, sigurno će u vremenima koja su ispred nas ispisivati nove stanice velike, uzbudljive i predivne prošlosti našeg voljenog grada“.
Puno spominjete Novi Sad i vidim da gajite posebnu emociju prema njemu, da li postoji nešto što biste promenili u Novom Sadu, da li je to grad po vašoj meri?
„Ja sam više puta kao stariji čovek koristio priliku da svedočim o tome. Za mene je Novi Sad i u prošlosti bio najlepši grad Jugoslavije, naravno da sam ja posebno ponosan na moj prestoni grad Beograd, to je metropola, ali u odnosu na onu činjenicu, da li je neka varoš, ajde da to kažemo za Novi Sad da je varoš po slobodnoj interpretaciji, po meri čoveka, ja apsolutno mislim da je Novi Sad grad po meri čoveka. Bilo je i drugih gradova u onoj velikoj Jugoslaviji, ali od kad sam došao, za kratko vreme ja sam izborio da već od 74′ godine budem biran ispred Saveza studenta za prvog plaćenog potpredsednika omladine grada, već 77′ godine u mom voljenom gradu postajem direktor. Iako imam svest o tome, pošto je Novi Sad univerzitetski centar uz ostalo što smo već rekli, ima na hiljade pametnijih ljudi.
Naš voljeni grad svakome pruža šansu i isključivo od našeg truda i to posebno želim da naglasim i zbog mlađih generacija, druženje sa knjigom je i meni omogućilo da eto bez nekih posebnih ličnih zasluga osim možda trudoljublja. Eto u mom u voljenom gradu više decenija radim kao rukovodilac u kulturi duboko svestan toga da je sve to vreme bilo od mene i pametnijih i dostojnijih“.
Lice grada: Milan Lane Jovanović – Proslavljeni bivši reprezentativac (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
