Почетна > Лице града
Лице града Нови Сад

Лице града: Драган Којић – човек у служби књиге (ВИДЕО)

Драгана Којића знате као дугогодишњег руководиоца једне од најистакнутијих културних институција Новог Сада са традицијом дугом 177 година. Од кад је као студент тих раних седамдесетих година дошао у Нови Сад, све до његових пензионерских дана, како каже, у служби Градске библиотеке, књиге и културе.

Готово три деценије сте били на челу Градске библиотеке у Новом Саду, шта је рецепт за такво успешно руковођење?

„Одговор на ово ваше паметно питање би захтевало пуно времена, па ћу покушати само у неколико реченица да кажем, шта је тај рецепт. Најпре свест о томе и потреба да будемо достојни својих предака, јер је песник рекао сви смо ми дужни нашој деци, будимо потомци да би били преци. Чињеница је да сам полазећи од значаја ове установе успео да окупим тим врхунских професионалаца библиотечко-информационих стручњака. То је вероватно утицало на ту чињеницу, како сте Ви на самом почетку рекли, тридесетак скоро година будем запослен у овој установи. Како смо радили о томе сигурно и јавност зна, с обзиром да је ова установа само у последњих неколико година добила највиша републичка библиотечка признања. Добила је и Вукову награду као крунску и највећу награду у култури Србије. Волео бих да за време свог рада у библиотеци, смо успели да не обрукамо наше славне претке“.

 Да ли постоји нешто што јако волите да читате, када је књижевност у питању?

„Подсетимо се да су за Нови Сад, рођењем или стваралаштвом везани велики Милован Видаковић, велики Јаков Јаша Игњатовић чијој двестагодишњици сведочимо, да се овде родио, живео и радио велики чика Јова Змај. Велики Лаза Костић је рођен у Ковиљу, али је и саставни део Новог Сада, до најновијих времена. Да се не огрешимо о све књижевнике и представнике националних заједница које живе у нашем граду, али сетимо се славних 90′ година прошлог века, где ће требати доста времена да се роде такви књижевни титани као што је академик Бошко Петровић и Александар Тишма, па до најмлађих писаца, а шта тек рећи за великане и прваке светске књижевности.

Читајте класике, ти наши класици Шекспир, Сервантес, Златни век руске књижевности, Достојевски, Толстој, па поменути Кафка и многи други. Они су инспирација, немојмо заборавити нашег јединог нобеловца са простора Југославије Иве Андрића, ту је и Меша Селимовић, велики Црњански, Лаза Костић који исто могу да припадају том светском корпусу књижевности. Све то припада нашој лектири.

Мудри људи су рекли, колико год био срећно скројен живот сваког од нас појединаца, свеједно да ли живимо у Новом Саду или неком другом граду, нашим животима одређена су ограничења. Понекад нисмо довољно млади да доживимо жељену љубавну авантуру или постоји временска дистанца да бисмо присуствовали на царском двору и плесали са Аном Карењином или пак немамо средстава да отпутујемо на неко егзотично острво и да тамо уживамо благодети господње и природе. Зато су ту књиге, које не треба да буду замена за реалан живот, али нам оне омогућавају да путујемо кроз векове да се надахњујемо делима и највишим дометима људског духа и знања.

Животни век се помера навише, малтене приближава осмим и деветим деценијама живота, у односу на метузалеме то је краће, али је наш живот ограничен да би могли баш да читамо све. Пре свега треба да читамо дела која су трајно обележила нашу и светску књижевност.

Морам да кажем да тешко можемо да одолимо томе да не прочитамо неку књигу коју је написао неко близак или као пријатељица, суграђанка, или као неко из фамилије. Има и она мисао, боље читати ишта него ништа. Сам читалачки процес за разлику од прошлих времена и прошлих векова када се говорило да књижевност може и да мења свет, нажалост теоретичари књижевности кажу да данас није тако.

Уметничко дело је оно које по правилу изазива лепа и племенита осећања код оног који се сусреће са тим уметничким делом. Тада ми мењамо себе као појединци као читаоци књижевности и самим тим постајемо бољи и породици и заједници којој служимо. На тај посредовани начин, ипак мењамо овај свет.

Речено је од стране паметних људи, у целокупној историји људског друштва и цивилизације, царства и империје су настајале и нестајале, књига је остајала као крајњи белег људске мудрости, искуства и свеколике лепоте. С обзиром да је прилично тачна дефиниција да је лепота у оку посматрача. Онај који чита, оплемењује свој дух, лепше види ову заиста туробну стварност у којој данас живимо и која је опхрвана једним потпуном новим, за нас старије, ненавиклим вредносним системом“.

Да ли читате од како сте отишли у пензију и како изгледа ваш живот након растанка са библиотеком?

Фото: Градске инфо

„Питање је да ли сам читалац онакав како су умни људи говорили у своје време. А шта су рекли једни умни људи попут великог Гетеа. Каже постоје три врсте читалаца, прва врста може бити онај који док чита размишља о томе што чита, али нема моћ да ужива у томе што чита, јер пуно размишља о томе. Постоји друга врста читалаца који уживају у томе што читају, па можда пуно и не размишљају о свакој слици и реченици коју читају. Зато Гете закључује, најбоља је она трећа врста читалаца која док чита, уживајући размишља о томе док чита и размишљајући ужива. Е ја нисам сигуран да сам тај савршени читалац по Гетеу, али настојим да што више читам.

Иако не у великом временско луку у односу на неке старије градове од Новог Сада, али тако згуснуто да кажем богата и садржајна и културна и политичка историја Новог Сада и Војводине. Пре свега ме интересује наша завичајна прошлост. То је једно велико поље. Истраживачи и сви ми који радимо у установама културе или појединци и заљубљеници у свој вољени град, сигурно ће у временима која су испред нас исписивати нове станице велике, узбудљиве и предивне прошлости нашег вољеног града“.

Пуно спомињете Нови Сад и видим да гајите посебну емоцију према њему, да ли постоји нешто што бисте променили у Новом Саду, да ли је то град по вашој мери?

„Ја сам више пута као старији човек користио прилику да сведочим о томе. За мене је Нови Сад и у прошлости био најлепши град Југославије, наравно да сам ја посебно поносан на мој престони град Београд, то је метропола, али у односу на ону чињеницу, да ли је нека варош, ајде да то кажемо за Нови Сад да је варош по слободној интерпретацији, по мери човека, ја апсолутно мислим да је Нови Сад град по мери човека. Било је и других градова у оној великој Југославији, али од кад сам дошао, за кратко време ја сам изборио да већ од 74′ године будем биран испред Савеза студента за првог плаћеног потпредседника омладине града, већ 77′ године у мом вољеном граду  постајем директор. Иако имам свест о томе, пошто је Нови Сад универзитетски центар уз остало што смо већ рекли, има на хиљаде паметнијих људи.

Наш вољени град свакоме пружа шансу и искључиво од нашег труда и то посебно желим да нагласим и због млађих генерација, дружење са књигом је и мени омогућило да ето без неких посебних личних заслуга осим можда трудољубља. Ето у мом у вољеном граду више деценија радим као руководилац у култури дубоко свестан тога да је све то време било од мене и паметнијих и достојнијих“.

Фото: Градске инфо

Lice grada: Milan Lane Jovanović – Proslavljeni bivši reprezentativac (VIDEO)

Преузмите андроид апликацију.