Aleksa Mijatović je mladi praktikant u firmi “Continental“ u Novom Sadu, koji je za samo devet meseci prakse stekao dovoljno znanja i iskustva da napravi sopstvenog robota.
Završio je studije računarstva i informatike na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, a sada radi i razvija svoje nove ideje u Istraživačko razvojnom centru firme “Continental“.
Čemu služi robot koga je osmilio? Kako se snašao u novom okruženju i kakvi su mu planovi za budućnost? Koji mu je omiljeni deo Novog Sada…?
Odgovore na ova i druga interesantna pitanja možete pogledati u našem intervjuu.
Kakvo je ‘’Continental’’ okruženje za profesionalno usavršavanje?
U mom slučaju jako dobro. Bio sam na praksi, to je prva firma u koju sam došao, nakon godinu dana sam se zaposlio. Za vreme te prakse sam jako mnogo naučio, kao i za ovih tri meseca koliko radim.
Koliko je poverenje menadžmenta u mlade?
Imajući u vidu da su većina mojih kolega moji vršnjaci, rekao bih da je veliko.
Da li postoje programi razmene sa drugim zemljama?
To se ranije primenjivalo, ali sada malo manje zbog korone.
Da li radom u ovoj kompaniji Evropa ne mora da se traži van Srbije?
Pa ja bih rekao da da. Mislim, to je nemački gigant…
Čemu služi robot kog si osmislio?
Za testiranje mehaničkih i električnih svojstava ključa. On pritiska dugmiće određenom sekvencom i određenom brzinom, kao i silom koju on može da meri. Prednost ovog robota je jako dobra adaptacija na sve modele ključa, zato što može samo da se isprogramira za određeni model ključa i dosta je pouzdan u svom radu.
Šta te je inspirisalo da ga napraviš?
Motivisala me je sama ta ideja da ja nešto stvorim i da nešto pokažem, jer sam tada ipak bio praktikant. To je bila neka motivacija…
Da li robot ima ime?
Nema. Mogao bi da dobije, ali trenutno nema.
Da li je robot nastao timskim radom?
Pa da, bio sam u timu sa 14 ljudi i svi su pomagali podjednako. Doduše, neki više, jer imaju svoje specijalnosti i mogu da pomognu u onome u čemu su najbolji.
Koliko ti znanje stečeno na fakultetu danas znači u radu?
Znači mi puno. Bez teorijskog pokrića onoga što radite se ne može. Ja praktično znanje dopunjavam ovde, ali te neke osnove su nezamenljive.
Omiljeni deo grada?
Pa ja sam najviše vremena proveo na Grbavici. Sada živim na Telepu, ali Grbavica mi je i dalje u srcu, najviše volim taj deo.
Kada si najsrećniji?
Najsrećniji? Pa možda dok nešto izmišljam… Kao dete sam bio kreativan, pa me ovo nekako jako ispunjava.
Da li ima sujetnih ljudi oko tebe i kako se nosiš sa tim?
Pa i nema iskreno, ili ja ne primećujem.
Gde izlaziš?
Dok je korona malo slabije, ali kao student sam voleo fontanu kod Bajića.
Gde sebe vidiš u budućnosti?
Iskreno, ne znam ni otprilike. Mislim da ovde vidim sebe, ne bih voleo da idem odavde.
Lice grada: prof. dr Goran Stojanović – profesor koji stvara jestivu elektroniku
Preuzmite android aplikaciju.
