Спектаклом крунисања Павела Суровог у краља фотографије отворена је изложба “Етно Ренесанса” познатог српског фотографа и уметника Павела Суровог из Кисача.
Уз ратничку осетинску песму, мистичним мантрањем и певањем на скитском језику песме “Пут моје душе”, које је спектакуларно извела мултимедијална уметница Симонида Станковић, ћерка Милића од Мачве, уз пратњу најнаграђиванијег руског акордеонисте Алексеја Микитенко, је започета церемонија отварања “Етно Ренесансе”.
Критички осврт на нови фотографски опус је Суровог је изнела есејиста и уметнички критичар Симонида Станковић из Београда. Изложбу су отворили директор Кинеског културног центра у Београду Џанг Аимин и Градоначелник Новог Сада Жарко Мићин. Изложбу је могуће погледати у Културном центру у Кисачу до краја марта.
У пројекту Етно Ренесанса Сурови није само фотограф, него је и стајлиста, сценограф, естет и мајстор светла. Павел Сурови новим фотографским опусом Етно Ренесансом потврђује да традиција није само симбол прошлости и предмет садашњости, да није статична, него жива материја, која је увек доступна интерпретацији уметницима у различитим временима.
Народна ношња и њени делови који би у традиционалним па чак и конзвервативним етнолошким круговима остали само фолклорни детаљи и предмети у музејима, као доказ једног времена и прошлости код њега постају моћно средство за реинтерпретацију културног наслеђа које уз помоћ трансформације претвара у нове светове, које Сурови свесно кеаира својом визијом и светлошћу.
Његове фотографије су мост између мита и фолклора, модне фотографије и дворског сликарства, историје и оностраног света. Његове протагонсткиње краљице, грофице, царице, ратнице, светице, амазаонке нису праве историјске личности, али припадају итекако историји садашњости и будућности.
“”ЕТНО РЕНЕСАНСА” је и наставак Павеловог првобитног, несвесног, или…боље рећи – надсвесно почетог разговора са ликовном традицијом из 3 циклуса “CORONA”, “ТРОН” и “СВЕТ СУРОВОГ: МИРА БРТКА”, које су претходиле “ЕТНО РЕНЕСАНСИ”.
Дијалог са старим мајсторима, без да их је претходно годинама проучавао, што је својеврсни феномен, који он сада свесно продубљује: а то је скулптуралност светла и прецизност VAN EYCК-а; геометрија лица и племенита озбиљност HOLBEIN-а; комбиновање мекоће прелаза и психолошке дубине LEONARDO DA VINCI-ја; хладне аристократске дистанце BRONZIN-а; хиперпрецизне текстуре тканине, контролисано светло, миран, стојичан израз CHRISTUS PETRUS-а; фронтално достојанство и духовна равнотежа православне ИКОНЕ, византијског мозаика, или art déco КLIEMT-а.
Ту има много тога у свези и са осталим мајсторима попут Pierro della Francesca, Girlandaio-а, итд., али треба напоменути да све те сликаре Павел и није познавао када је започињао своју фотографску Епопеју, а ни касније, када их је упознао због поређења писца рецензија о његовим циклусима.
Павел старе мајсторе није визуално цитирао, него је само наставио свој започети разговор са традицијом, сада већ свестан паралела и референци. Његова уметничка снага лежи у томе, што он не имитира старе мајсторе, већ им враћа оно што им је одузето, а припада им: немо присуство и светост.
И управо због тога је Павел Сурови прави уметник Европејац у свом стваралаштву и Коду, а не само вешт фотограф; и његова “ТРИЛОГИЈА” и “ЕТНО РЕНЕСАНСА” као последњи циклус, показују да је Павел нови тумач једне заборављене Европе и то у њеној целости и кроз њене разне аспекте: кроз ренесансну традицију европског Запада, сакрални живопис и мозаик Хришчанског Истока, али понајвише кроз Тајну непојамне источно-европске, старо-балканске и словенске естетике, митологије и метафизике, тајне која је вековима била скривана од остатка Европе, превише скромна да би говорила, превише поносна да би молила, и …. превише јака да би нестала.
Зато су Павелове уметничке фотографије мост између: фолклора и дворског сликарства, паганске земље и хришћанског неба, духовности Старе и Нове Вере обједињене у Христу, ренесансне светлости и њене геометрије златног пресека и словенске орнаментике, Историје и Оностране-Историје, Источне и Западне Европе.
И управо зато, у тренутку када истрошена Европа тражи нове наративе, Павел је један од ретких уметника који легитимно постаје глас народа и припада ономе што се сматрало заувек изгубљеним – ЕВРОПСКОМ КУЛТУРНОМ КОДУ!” – изјавила је Симонида Станковић, ауторка есеја на отварању изложбе.
“Ако приступите традицији с љубављу и пажљиво с једне стране, али иновативно кроз призму духовности и филозофије с друге, можете сублимацијом и трансцедовањем створити једну нову визуалну комуникацију, која традицију трансформише и приказује у новом светлу. Ако је присутан набој нових идеја и емоција добијате тотално нови контекст целе приче.
Целу једну годину сам по целом свету скупљао различите етно елементе и делове народних ношњи различитих народа, као и историјске модне предмете од хаљина, оглавља, капица почев од викторијанског, едвардијанског доба па све по садашњости.
Круне од старих чипки сам направио од старих чипки које су коришћена као декорација у кућама и народним ношњама. Дубину фотографијама али и контекст дају ћилими, прекривачи, старе фиранге које користим као позадине.
Ова година за Културни центар Кисач и мене лично је била јако активна и успешна. Радујеме да овај пројекат радим без икаквог оптерећења и да сам успео материјализовати своје визије у живе протагонисткиње. Етно ренесанса је прави препород са народним ношњама и доноси револуцију у приказивању народне традиције.
Успео сам да а спојим фолкор, моду, митологију, духовно, филозофију, историју, скулптуру у Етно ренесансу. Удахнуо сам душу протагонискињама и створи један мој нови ренесансни етно свет. Настављам даље са стварањем и да презентујем својом уметношћу Србију свугде у свету.” – изјавио је српски модни фотограф Павел Сурови.
Пројекат “Етно Ренсанса” је подржан од Града Новог Сада и од стране Покрајинског секретаријата за образовање, прописе, управу и националне мањине – националне заједнице и Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама.
Преузмите андроид апликацију.
