Особе са поремећајем пажње са хиперактивношћу (АДХД) могу веома интензивно да доживљавају критику, неуспех или осећај да их је неко одбацио. За неке од њих емоционални бол постаје толико снажан да га описују готово као физичку повреду, а овај феномен познат је као односно дисфорија осетљива на одбацивање (рејецтион сенситиве дyспхориа/РСД). Важно је, међутим, нагласити да РСД није званично призната психијатријска дијагноза нити је свака особа са АДХД-ом доживљава.

Осећај анскиозности и доживљај љутње, која не постоји
Овај вид дисфорије подразумева веома снажну емоционалну реакцију на стварно или претпостављено одбацивање, критику или неуспех. Није реч само о томе да некоме критика смета, већ осећања могу да постану изузетно болна и тешко подношљива. Иако РСД може да се јави и код људи који немају АДХД, овај феномен често се описује управо унутар АДХД заједнице.
– Осећам интензивну, понекад паралишућу анксиозност и мислим да је одређена особа, или чак сви око мене, љута на мене – описује Аманда Д. своје искуство.
Такав закључак може да настане на основу начина на који је протумачила нечије речи или говор тела, али и због сопственог осећаја да је направила грешку. Чак и када је заиста погрешила и друга особа оправдано реагује, Аманда каже да ситуацију у својој глави често учини много гором него што она заиста јесте.
Зашто се АДХД и снажан страх од одбацивања повезују
Истраживања која се непосредно баве РСД-ом и његовом повезаношћу са АДХД-ом за сада су ограничена, па стручњаци не могу да говоре о једноставној узрочно-последичној вези. Ипак, за сада показују да особе са АДХД-ом могу интензивније да доживљавају емоције, што доприноси проблемима са њиховом регулацијом. Управо тешкоће у регулисању снажних емоција могле би да буду један од фактора који доприносе искуству РСД-а.
Постоји још један могући део објашњења, а односи се на искуства из детињства. Деца са АДХД-ом чешће од вршњака без АДХД-а доживљавају одбацивање одраслих, нарочито наставника, а истраживања указују и на већу изложеност трауматским искуствима и злостављању. Понављано искуство критике и одбацивања у детињству могло би касније да допринесе израженијој осетљивости на знаке могућег одбацивања.
Ту је и стрес повезан са „маскирањем“, односно покушајима да особа прикрије карактеристике АДХД-а и прилагоди своје понашање очекивањима околине. Године посматрања туђих реакција и покушаја да се препознају социјални сигнали могу неке људе да учине посебно осетљивим на мале промене у понашању других. Тада неодговорена порука, промењен тон гласа или кратка критика могу да се протумаче као знак много озбиљнијег одбацивања.
„Имала сам потребу стално да доказујем колико вредим“
Cathie, која има АДХД и искуство са РСД-ом, каже да је одрастала уз непрестани страх да ће заборавити нешто важно. Посебно ју је фрустрирало то што неке једноставне ствари није разумела, док је истовремено без тешкоћа савладавала знатно компликованије школске задатке. Сматра да су таква искуства допринела неповерењу према начину на који други процењују њене способности и потреби да стално доказује сопствену вредност.
– Негативне повратне информације погађале су ме много јаче него моје вршњаке – каже Cathie. Током одрастања и одрасли и вршњаци често су јој говорили да је „превише осетљива“, док би она због нечега што су други сматрали неважним веома интензивно плакала. Цатхие описује да је у таквим тренуцима имала и осећај одвојености од себе и сопственог искуства.
Аманда своје искуство повезује и са тешкоћама са памћењем, извршним функцијама и импулсивношћу које прате њен АДХД. Понекад реагује импулсивно, а тек касније схвати како је њено понашање деловало другима, због чега је постала веома осетљива на њихове знаке незадовољства. Каже да је због дугогодишњег посматрања социјалних сигнала склона и катастрофизирању, односно претпостављању најгорег могућег исхода.
Како изгледа РСД: „Као да се плашим за сопствени живот“
Термин дисфорија односи се на снажно осећање нелагоде и узнемирености, а код РСД-а интензитет тих емоција може да буде веома велики. Неки људи емоционални бол описују као готово физичку повреду, док у тренутку снажне реакције имају тешкоће да регулишу емоције и да их изразе на начин који им не штети. Искуства се, ипак, разликују од особе до особе и не постоји један образац који важи за све.
То је попут снажног ударца, неке врсте психичке агоније коју је тешко описати кажу, пацијенти. После таквог искуства постаје им теже да се поново отворе према другим људима. Страх од наредног одбацивања тако може да утиче и на будуће односе. Описују и још снажнију телесну реакцију када помисле да ће бити одбачени.
– Када снажно осетим страх од одбацивања, као да се плашим за сопствени живот – каже Аманда. Кожа јој се јежи, почиње убрзано да дише, а њене мисли прелазе у стање потпуне панике.
Код неких људи окидач може да буде и нешто наизглед једноставно, попут чекања одговора на поруку. Аманда објашњава да нестрпљење повезано са АДХД-ом код ње може додатно да појача напетост када особа са којом разговара путем интернета не одговори неколико сати. Тада чекање може да се претвори у ишчекивање одбацивања, иако одсуство одговора само по себи не значи да је до одбацивања заиста дошло.
Да ли РСД може да се дијагностикује
РСД није званично признат као засебна дијагноза нити као симптом у Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје (ДСМ). Због тога не постоји стандардизован дијагностички поступак којим лекар или психолог може некоме формално да постави дијагнозу РСД-а. Стручњак за ментално здравље ипак може да уочи обрасце понашања и емоционалне реакције које се јављају као одговор на одбацивање.
Особа са АДХД-ом може, на пример, да примети да јој критика или могућност одбацивања редовно изазивају несразмерно интензиван емоционални бол. Разговор са психологом или психијатром може да помогне да се утврди шта стоји иза таквих реакција, посебно зато што слична искуства могу да буду повезана и са другим психолошким тешкоћама. Самопрепознавање у описима РСД-а зато не би требало поистовећивати са постављањем медицинске дијагнозе.
Терапија и подршка могу да помогну
Психотерапија може особама које имају овакве реакције да помогне да развију здравије начине комуникације и регулисања снажних емоција. Када су изражена осетљивост на одбацивање и емоционалне реакције повезане са претходним трауматским искуствима, приступ терапији који узима трауму у обзир такође може да буде користан. Циљ није да особа престане да осећа емоције, већ да научи како да их препозна и поднесе без додатног продубљивања патње.
Важну улогу има и социјална подршка, а људи који су говорили о својим искуствима наводе да им помажу слушање, разумевање и јасно уверавање да нису одбачени.
Аманда каже да јој значи када блиска особа речима и поступцима потврди да је и даље вољена и наглашава колико јој је важно да други поштују њене емоције и потребу за простором када постане преплављена. Каже да понекад највише значи једноставно питање:
– Желиш ли да разговараш о томе?
Аманда од блиских људи очекује да разумеју да се труди, али и да јој критику, када је потребна, саопште благо и конструктивно. Истиче да иде на терапију и узима прописане лекове, али и да оно што је некоме очигледно њој не мора да буде једнако очигледно.
– Начин на који доживљавам свет није погрешан, само се разликује од наметнуте „норме“ – каже Аманда.
Како људи са АДХД-ом покушавају да се изборе са болом због одбацивања
Пацијенткиња каже да јој је већ само сазнање да и други људи имају слична искуства помогло да ублажи стид и негативну слику о себи. Уместо да себи говори да „претерује“, покушава да прихвати и проживи емоцију без додатног осећаја кривице због тога што је уопште осећа. Примећује да су њене епизоде због тога постале мање интензивне и краће трају.
Аманди су, између осталог, помогли терапија, лекови и различита животна и социјална искуства кроз која је учила како да боље разуме себе и друге људе. Схватила је да људи понекад имају лош дан и нису пријатни, али да то не мора аутоматски да значи да је мрзе или да су љути на њу. Истовремено прихвата да и она, као и сви други људи, понекад може да уради нешто импулсивно, непристојно или иритантно.
Сматра да отворен разговор може да помогне када бол изазове неко ко је особи важан. Уместо повлачења или претпоставке да је однос завршен, покушава да каже да је одређена изјава повредила и предлаже разговор о неспоразуму. Такав приступ не уклања снажне емоције, али може да спречи да претпоставка о одбацивању постане замена за стварну комуникацију.
Преузмите андроид апликацију.



