Scenarista i reditelj Dušan Kovačević izjavio je da nagrada „Aleksandar Lifka“, koja će mu biti večeras uručena, predstavlja simbol Festivala evropskog filma Palić i „vrhunac nagrade u kinematografiji kod nas“.
Kovačević je danas na konferenciji za novinare Palićkog festivala rekao da mu je izuzetna čast što je dobio nagradu za izuzetan doprinost evropskoj kinematografiji, posebno kada se sagleda spisak ranijih dobitnika.
„Ljudi koji su je pre mene dobili su imena koja su ugradila svoj radni vek u istoriju srpskog, jugoslovenskog i evropskog filma“, naglasio je Kovačevć.
Prisetivši se da je 1973. godine stvorio svoj prvi film na akademiji kao diplomski rad na odseku za scenario, Kovačević je rekao da je kao mladić radio nešto ne znajući da će danas biti živ.
„Pedeset godina je u to doba bio futurizam o kakvom se nije moglo ni sanjati. Mogu vam reći da je lepo biti živ s obzirom na moje drage kolege koje su poslednjih godina napustile svet“, rekao je sineasta.
Kovačević je rekao da na početku karijere nije mogao da pretpostavi da će pola veka paralelno raditi za pozorište i kao scenarista, reditelj i saradnik u preko 20 filmova.
„Kad se osvrnem, te filmove smo radili sa velikom dozom entuzaijzma. Nikad nije bilo dovoljno sredstava, uslova da ostavrimo sve napisano. Snimalo se brzo, ali vrlo predano i pripreme su bile duge i temeljne. Nije bilo moguće praviti grešku. Curi traka, a traka košta“, prisetio se Kovačević.
„Lifkinu“ nagradu Kovačević je shvatio i kao „prijateljski pozdrav“ direktora Palićkog festivala Radoslava Zelenovića i Miše Mogorovića, koga je opisao kao mladog producenta u najboljim godinama „od koga se tek očekuju velike stvari“ .
„Zelenovića sam upoznao mislim da film nije bio ni pronađen. Stariji smo od braće Limijer. Postoji priča da je Rale rođen u bioskopu, a umesto u obdanište otišao je u kinoteku“, našalio se Kovačević.
Osvrnuvši se na prvu dobitnicu „Lifke“, glumicu Milenu Dravić, Kovačević je rekao da je posedovala „beskrajan dar, mogla je da igra sve i dramu i komediju“.
„Kad se neko rodi za nešto onda mu to lepo stoji“, ocenio je Kovačeivć.
Prisetio se da je druženje sa još jednom dobitnicom „Lifke“ glumicom Mirom Banjac, Zoranom Radmilovićem i ostatkom glumačke ekipe predstave „Radovan Treći“ iza scene u bifeu često bilo zanimljivije i „niste morali ni da ih gledate na sceni“.
Kovačević je podsetio da je Banjac, između ostalog, igrala u „Balkanskom špijunu“, a da je u njegovom nedavnom filmu „Nije teško biti čovek“ dopisao scenario posebno za nju i Milana Laneta Gutovića, kome je to bila poslednja filmska uloga.
„Ostale su scene koje su dragocene i lepe“, naglasio je Kovačević.
Odgovarajući na novinarska pitanja Kovačević je ocenio da danas prisustvujemo „velikoj ekspanziji i produkciji svega i svačega“.
„Pre svega mislim na televiziju koja će pojesti jako darovite ljude. Televizija je mašinerija za uništavanje dara i onaj koga televizija zavede, jer preko noći postajete popularni, ne vidi kako troši godine“, naveo je Kovačević.
Prema njegovim rečima, filmovi sedamdesetih i osamdesetih su bili pripremani jako dugo, rađeni su vrlo precizno „tako da nije čudo da imate filmove sa reprezentativnom plejadom glumaca sa prostora bivše Jugoslavije“.
Kovačević je ocenio da je Jugoslavija imala moćnu i jaku kinematografiju koja je osvajala svet slikom i pričom, nije bilo čudno da dobijaju međunarodne nagrade i bilo je „pravilo da neki od filmova te zemlje bude u Kanu ili Veneciji“.
Kako je naveo, do raspada Jugoslavije bilo je proizvedeno oko 800 filmova , od prve „Slavice“ Vjekoslava Afrića“ (1947), a bilo je obavezno da bar 50 posto godišnje produkcije bude posvećeno Narodnooslobodilačkoj borbi.
„Ljudi koji su radili na filmu u to vreme od honorara za film mogli su da žive vrlo pristojno godinu dana. Danas se plaća po danu, snima se jako puno i mislim da kvalitete nije adekvatan onome što se snima“, ocenio je Kovačević.
Napomenuvši da je proveo „veći deo radnog veka u ratu“, Kovačević je objasnio da je „Sveti Georgije ubiva aždahu“ istinita priča o invalidima iz Balkanskih ratova, da se „Ko to tamo peva“ završava bombardovanjem Beograda, gde počinje „Andergraund“.
Kovačević je upozorio da je sada „ova priča sa ratom u Ukrajini katastrofalna“.
Prema njegovim rečima, najkatastrofalnije je što se „o mogućem nuklearnom ratu priča kao o pijanom kumu koji može da puca na svadbu“.
Kovačević je naveo da dvadeset ljudi danas odlučuje o sudbini osam milijardi i to nikome nije posebno tragično, niti to što može biti uništena čitava civilizacija.
„Kasnije su se samo pisci i pesnici čudili i pisali antiratne knjige, a te knjige ne čitaju oni koje vodi rat. U eri smo tehnologije koja je nepredvidiva i ne znamo pravce u kojima će ići. Ako nas bude. Ako nas ne bude ostaće neki tragovi, negde“, ocenio je sineasta.
Kovačević je dodao da mu se ovih dana motaju glavom naslovi „Nepodnošljiva lakoća postojanja“ i „Dugo putovanje u noć“ koji se „dodiruju i stvaraju osećanje, ne straha, nego brige“.
„Strah će doći na jesen i zimu. Kad se budemo setili saveta iz osamdesetih da ne mora da radi frižidder, može hrana da bude i na krovu. Da ne pričam o devedesetim o onom čudu i pustinji koja nas je zadesila“, rekao je Kovačević.
Prema njegovim rečima, izgleda da nove generacije moraju da trpe tragedije koje su preživele starije „i „to se zove istorija čovečanstva“.
Scenarista je istakao da mu je jako žao što krajem devedesetih nije urađen film „Beli hotel“ iako je reditelj Emir Kusturica bio „na korak od snimanja“.
Bilo je predviđeno da Nikol Kidmen igra glavnu ulogu ali je bombardovanje 1999. godine prekinulo sve.
Palićki festival biće otvoren večeras u 21 sat, uručenjem nagrade “Aleksandar Lifka” Kovačeviću, a potom će glavni takmičarski program otvoriti film “Rabije Kurnaz protiv Džorža V. Buša” reditelja Andreasa Dresena.
Festival evropskog filma Palić trajaće do 22. jula, a biće prikazano preko 130 filmova u 15 selekcija i programskih celina.
Preuzmite android aplikaciju.
