Kostarika (Costa Rica – u prevodu sa španskog „bogata obala”), malena je zemlja u tropima u Srednjoj Americi čiju zapadnu obalu kupaju topli talasi Pacifika, a istočnu tirkizno Karipsko more.
Za Kostariku smo svi čuli u kontekstu izvoza kafe i banana, ali retko ko zna da u ovoj zemlji površine tek dve trećine Srbije živi čak pet odsto svetskog biodiverziteta, da nema vojsku još od 1949. godine, te da je jedna od retkih zemalja Srednje i Južne Amerike u kojoj bezbedno možete piti vodu sa česme.
Za eko – turiste u potrazi za čudima flore i faune, opuštenom atmosferom i rajskim peščanim plažama, ova zemlja, čijih više od 25 odsto teritorije predstavalju nacionalni parkovi i rezervati prirode, je savršena destinacija.
Sem toga, ukoliko se upustite u razgovor sa lokalnim stanovništvom sva je prilika da ćete kao bonus dobiti i poneku besplatnu lekciju za srećan život. Putovanje po Kostariki je bezbedno, a najveću opasnost po turiste verovatno predstavljaju vešti majmunčići koji koriste svaki trenutak da im ukradu hranu i druge predmete.
„Život je ono što mi sami stvorimo od njega”, kažu „Tikosi”, kako sebe nazivaju Kostarikanci. A kakav je život u Kostariki? Neke od prvih stvari koje se primete su opšta usporenost, osmesi i opušten pristup kako pozitivnim, tako i negativnim situacijama.
Ovo je ukratko i objašnjenje njihovog nacionalnog slogana „Pura vida” (u slobodnom prevodu „Samo život”) koji se primenjuje na sve sfere življenja i koji najbolje opisuje Tikose. Izreka je stekla popularnost zahvaljujući istoimenom meksičkom filmu iz 1956. u kom glavni lik i pored poteškoća u životu ostaje pozitivan i sam često ponavlja devizu „rura vida”.
„Pura vida” u praksi izgleda tako što prosečni Evropljanin umoran od dugog leta sleti u San Hoze i sve što želi je da kupi SIM karticu i poveže se na internet. Dolazi do raznih tehnoloških komplikacija, kartica ili ne radi ili radi, ali nema kredita.
Internet ne funkcioniše i slično, Evropljanin je nervozan dok ga Tikosi tapšu po ramenu i objašnjavaju kako će „Sve biti OK – rura vida” ali ne rade ništa konkretno da pomognu, već radije otpočinju prijateljski razgovor sa pridošlicom.
Za turiste koji stižu s druge strane okeana ovo može biti iritantna pojava, no, Kostarikancima je opuštenost u genima i posle samo nekoliko dana ovaj modus operandi se kao zaraza prenosi i na strance.
„Pura vida” lako uđe pod kožu naročito u danima provedenim ispod palme, uz šum okeana i svežu kokosovu vodu.
Ipak, brzo postane očigledno da se ovaj moto ne odnosi samo na momente opuštanja, kao i da je mnogo više od puke izreke. To je emocija, stav, čitav jedan stil života specifičan za ovu zemlju.
Gradovi u Kostariki nisu posebno lepi (uključujući i prestonicu). Zemlja se ne može pohvaliti bogatom istorijom i razočaraće one u potrazi za arheološkom nalazištima (za tako nešto – pravac susedna Nikaragva!).
Bez obriza na ovo Kostariku vredi posetiti, ukoliko ste zainteresovani za prirodne lepote. Ova zemlja je, naime, na petom mestu u svetu po Indeksu zaštite životne sredine.
Još kada je pre više od 70 godina Kostarika ukinula vojsku, najveći deo budžeta ranije namenjenog za bezbednost odlazi na očuvanje prirode, kao i na obrazovanje i ulaganje u državne bolnice.
Svaki od čak 28 nacionalnih parkova i rezervata poseban je na svoj način, bilo da se radi o dramatičnom vulkanu Arenal, belim peščanim plažama u parku Manuel Antonio na koje ponekad svrate krokodili ili kišnim šumama u Monteverde parku koje možete preletati na ziplajnu.
Na Kostariki živi preko 500 hiljada životinjskih vrsta, a uz malo sreće i dobrog vodiča možete se naći oči u oči sa bodljikavim prasetom, tapirom, raznim vrstama majmuna ali i sa jaguarima. Koatiji, lenjivci i najšareniji mogući papagaji upadaće vam u kadar i bez da ih tražite.
Kostarika je dom i jednoj od sedam svetskih „plavih zona”, na poluostrvu Nikoja na obali Pacifika. „Plave zone” predstavljaju geografska područja na kojima ljudi žive najčešće preko devedeset godina, a često i više od sto.
Odlikuje ih niska stopa hroničnih bolesti, a Nikojani svoju dugovečnost pripisuju zdravoj lokalnoj hrani, kao i sveukupno svom opuštenom načinu života.
Danas popularna turistička i surferska destinacija, poluostrvo je nekada bila naseljeno Čorotega indijancima čiji se poglavica zvao Nikoja.
Slučajno ili ne, u skladu sa opuštenim stilom života Tikosa, jedna od životinja po kojoj je Kostarika prepoznatljiva je – lenjivac.
Žive visoko u krošnjama, hrane se isključivo lišćem i retko silaze (obično samo kako bi obavili nuždu, zbog sporog metabolizma ne češće od jednom sedmično) ali ih možete posmatrati izbliza u nekom od brojnih prihvatilišta gde se volonteri staraju o bebama lenjivcima koji su ostali bez majke ili odraslim koji su povređeni ili bolesni.
Bebe lenjivce je teško razlikovati od plišanih igračaka, a o važnosti ove životinje u Kostariki govori i činjenica da se pojavila na novčanici od 10 hiljada kolona.
Iako popularna među (posebno severnoameričkim) turistima Kostarika je za sada uspela da očuva svoj autentični biodiverzitet.
Po mnogo toga ova zemlja je jedinstvena i vredna upoznavanja. Osim neverovatne prirode, mogućnosti aktivnog (ali i pasivnog) odmora, u Kostariki vas čeka i „rura vida”, koncept od kog bi svaki gost trebalo da ponese makar delić nazad kući, kao suvenir.
Autor teksta: N. Košta
