Од како је пре осам година први пар белих рода свио гнездо на незавршеној згради уз аутопут на новосадској Клиси, ове грациозне селице не престају да изненађују стручњаке за птице, али и ширу јавност.
Новосадске беле роде свет посматрају са висине, тачније са преко 20 метара високих бетонских стубова и греда одакле се пружа одличан поглед на град, али и депонију на којој се често хране. Осим депоније, у непосредној близини колоније рода налазе се велики копови шљунка и песка на којима роде проналазе додатну гозбу.
Орнитолози из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије су 2017. у својеврсној колонији пронашли осам гнезда, да би бројност расла све до 2021. када су избројана чак 33 пара рода. Ове године у колонију је дошао 31 пар, а њих 26 успешно је оставило потомство. Родама је потребно изузетно умеће да направе велика и стабилна гнезда на тој висини, пркосећи честим олујним ветровима. Управо тако су најмање три гнезда страдала овог пролећа.
„Нови Сад се вековима развијао на мочварним пољима која су исушена и затрпана. Та некада богата станишта неповратно су нестала, а са њима и колоније птица мочварица. Међутим, некима од њих, попут рода и галебова, сада погодују комуналне депоније на којима проналазе нове изворе хране, као што су тоне отпадне хране из домаћинстава. Беле роде су се прилагодиле новонасталим условима и отпад који ми људи производимо окренуле у своју корист“, објашњава Милан Ружић из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије.
Последњи национални попис белих рода спроведен је 2014. и 2015. године када је у Србији пребројано око 1.350 гнезда, од чега их је у Војводини било око 1.100.
Тада се у целом Новом Саду гнездило свега три пара белих рода, а последњих година њихова популација у највећем војвођанском граду повећана је за више од 10 пута.
Крајем лета из Новог Сада пут Африке кренуће најмање 150 белих рода.
Беле роде се гнезде у централној и јужној Европи, Малој Азији, Блиском Истоку, делу централне Азије и делу северне Африке. Зиму проводе у подсахарској Африци и Индији. Насељавају се углавном у близини људских насеља или у самим насељима. Гнезда праве на крововима и зградама, стубовима за пренос електричне енергије и сличним објектима, ређе на дрвећу. Храну траже углавном на ливадама, пашњацима, степама, мочварама и ораницама, у последње време све чешће на депонијама. Исхрану чине инсекти, водоземци, гмизавци, рибе, мали сисари и птице које лове на земљи и у води.
Беле роде постају полно зреле у трећој години живота. Углавном се враћају у иста гнезда да би се размножавале, а гнезде се једном годишње. Женке снесу од 3 до највише 6 јаја. Након тога, наредна 34 дана на јајима леже наизменично женка и мужјак. Након одрастања и излетања из гнезда, младунци се окупљају на ливадама, близу бара и језера, на богатим хранилиштима.
Дужина селидбеног пута које роде пређу је око 12.000 километара у једном смеру. Док то дуго и исцрпно путовање траје, роде бивају изложене разним опасностима, па често и страдају. Угрожене су услед губитка повољних влажних и травних станишта, криволова, те судара и кратких спојева са електричним водовима. Нарочито су угрожене младе роде које се не враћају у своје гнездилиште у прве две године, односно док не достигну полну зрелост. Током те две године оне углавном лутају по Африци. Само једна од десет младих рода успева да се врати на место излегања након три године.
Беле роде у просеку живе око 15 година.
Gde Novosađani radije „beže“ od vrućine, na Dunav ili Frušku goru? (ANKETA)
Преузмите андроид апликацију.
