Једна од најпознатијих улица у Новом Саду носи име Лазе Телечког, а опет, мало људи, поготово оних који је често посећују, знају ко је особа иза плаве плочице са називом улице.
Лазар Телечки рођен је 23. јула 1839. године у Куману, надомак Новог Бечеја. Рано је изгубио оца и живео је сиромашно са самохраном мајком и петоро браће и сестара.
Након што је завршио основну школу, уписао је Карловачку гимназију 1852 године. Школовао се и у Винковцима, а у Будиму је завршио приправничку школу за техничке студије. Покушао је да заврши и студије технике у Прагу, али недостатак новца га је у томе спречио.
Затим је дошао у Нови Сад, где његов живот почиње нагло да се мења.
Први посао у Новом Саду добио је 1861. и то код Светозара Милетића, као писар у његовој адвокатској канцеларији.
Исте године 28. јула у нашем граду отворено је Српско народно позориште, а Лаза Телечки је годину дана касније решио да се опроба као позоришни глумац.
То се показало као прави избор, те је из повременог глума прешла у његово стално занимање. Глумом се бавио до краја живота и био у преко 200 улога.
Неке од његових најпознатијих улога су чича Панта из комада „Шаран, чича Мија из представе „Стари бака и његов син“, као и улога Вука Бранковића у представи „Бој на Косову“.
Осим у Новом Саду, глумио је и у Београду и Загребу, а радио је и са великим именима као што су Димитрије Ружић, Миша Димитријевић, Драга Спасић и Пера Добриновић.
Са својим пријатељима донео је Шекспира у Нови Сад.
Лаза Костић превео је и режирао одломак „Ричарда Трећег“ уз помоћ песника, студента права, пријатеља Гиге Гершића и лекара Јована Андрејевића. Главна улога поверена је управо Лазару Телечком.
Шекспир је у Новом Саду први пут игран 30. априла 1864. године, на дан када је Матица српска пресељена из Пеште у Нови Сад.
Опробао се и као редитељ, а у српско позориште донео је преко 20 страних драма, тако што их је сам превео и прилагодио за нашу публику. Написао је и две ауторске драме, „Вешта слушкиња“, објављена 1863. године и „Последња деспотица смедеревска“, коју је објавио 1866. године.
Српско народно позориште одлучило је да пошаље Телечког на усавршавање у бечки Бургтеатар, где је постао пријатељ са Јозефом Левинским, аустријским глумцем.
Лаза Телечки наставио је да „живи“ глуму све до 1871. године када је отишао у Вуковар да ради писар. Ипак, без глуме није могао па је уписао студије глуме у Загребу. Тамо је добио и ћерку Даницу са супругом Аном.
Годину дана касније, већ 1872, решио је да се врати у Нови Сад и глумом настави да се бави као позоришни глумац, а не студент. Ипак, у томе га спречава туберкулоза са којом је почео да се бори.
Успео је да се врати на сцену Српског народног позоришта неколико пута, глумио у неколико представа, али ипак, није био јачи од тада неизлечиве болести. Његова последња улога била је Ноно Бурило у представи „Ни Бригеша“.
Преминуо је 28. априла 1873. године, а сахрањен је дан касније на Алмашком гробљу уз присуство великог броја поштовалаца.
Јован Јовановић Змај рекао је да ће име Лазе Телечког бити трајније од споменика на гробљу, а ова улица која носи његово име права је потврда његових речи.
У истој улици налази се и мурал посвећен овом великану српског глумишта, а више о овој улици прочитајте на овом линку.
Преузмите андроид апликацију.
