Душанов законик донесен 1349. године многи и данас користе као пример строгих, грубих, често и сурових правила у друштву, која је поставио цар Душан да „заведе ред“ 1349. године. Ипак, колико заправо познајемо казне које је Душан Силни прописао?
Душанов законик садржи 201 члан, од којих у почетку многи говоре о хришћанству и религијским обавезама народа.
Тако већ трећи члан говори да се ниједна свадба не сме обавити вез венчања, „а ако се учини без благослова и упита цркве, такови да се разлуче“.
Члан 24 говори и да црквени управник не сме узети мито, у супротном мора бити уништен.
Постојале су разлике у законима и казнама за властелу (племиће, земљопоседнике) и себре (потчињено становништво).
Члан 53 говори о насиљу, силовању и каже: „Ако који властелин узме властелинку силом, да му се обе руке отсеку и нос сареже; аколи себар узме силом властелинку, да се обеси, аколи своју другу узме силом, да му се обе руке отсеку и нос сареже.“
Забрањено је било и псовање, па је тако властелин који опсује себра плаћао 100 перпера, а ако себар опсује властелина казна би била иста, уз додатно осмуђивање (кратко излагање пламену, довољно да се спале длаке на телу).
О убиству говори више чланова. У случају да властелин убије себра, платио би 1.000 перпера, а ако себар убије властелина казна је сечење руку и триста перпера. За убиство свештеног лица казна је смрт вешањем, а „ко се нађе да је убио оца, или матер, или брата, или чедо своје, да се тај убица сажеже на огњу“.
Цењена је била и брада, па тако ако неко почупа браду властели, биле би му одсечене руке.
Мито није долазио у обзир: „Подјемчивања да нема никоме, низашта, никаква, ко ли се подјемчи за што, да плати седмоструко“.
Војници нису смели да се свађају, а уколико се то догоди, закон налаже да се двојица посвађаних бију сами, без да им ико помогне, „аколи ко потече и помогне изазивачу, они да се убију“.
За разбојништво и лоповлук захтеване су најстрожије казне.
„У којем се селу нађе лопов или разбојник, то село да се распе, а разбојник да се стрмоглав обеси, а лопов да се ослепи, а господар села тога да се доведе свезан царству ми, да плаћа све што је учинио разбојник или лопов од почетка, и опет да се казни као лопов и разбојник“, наводи се у 145. члану.
Да ли је неко крив или не, одређивала је порота: „За велико дело да су двадесет и четири поротника, а за помању кривицу дванаест, а за мало дело шест поротника. И ти поротници да нису власни никога измирити, осим да оправдају или опет да окриве“, наводи се.
Ко је пијан учинио срамоту другоме, био би ударан штаповима сто пута, бачен у тамницу, а након враћања из тамнице поново претучен и враћен на слободу.
Велику вредност имали су коњи, али и жиреви, па се тако посебно помињу у законику.
„И ако у жупи жир роди, тога жира цару половина, а томе властелину чије је имање половина“, наводи члан 190.
Уколико сељаку умре коњ, а он га замени украденим коњем из другог села и то се открије, он би морао власнику коња платити накнаду у вредности од седам коња.
Цео Душанов законик данас можете прочитати на више места на интернету, преведен на старински српски језик, а кратким погледом на његове чланове уверићете се да заиста јесте био суров, а у неким случајевима и необичан за данашње погледе на законе и правосуђе.
У њему је, осим свега наведеног, један члан говорио и о заштити природе. Више о томе погледајте у тексту испод:
Istorija zaštite prirode u Srbiji stara skoro 700 godina – Dušanov zakonik prvi govorio o seči šuma
Преузмите андроид апликацију.
