Sedamdesete godine u Novom Sadu obeležilo je dobro raspoloženje i ushićenost. Životni standard tada je u bivšoj Jugoslaviji bio na vrhuncu, a ljudi su koristili svaki trenutak da uživaju u ovim godinama.
Zapad je bio „zvezda vodilja“ u svakom smislu, pa tako i u muzici. Baš 70ih je nastalo dosta rok-sastava, a idole su tražili u britanskim i američkim bendovima.
Naravno, muzika se pravila uz osvrt na ono što domaća publika voli, a ono što je obeležilo ove godine jeste mešanje trendova odnosno etno zvuka sa rok i pop muzikom.
Bijelo dugme je haralo jugoslovenskom scenom, pa samim tim ovaj bend iz Sarajeva je bio izuzetno popularan i u Novom Sadu, posebno praveći mikseve sa zvezdama narodne i zabavne muzike. Narod je to sa oduševljenjem prihvatio, a Bijelo dugme postaje fenomen koji je definitivno bio jedan od, ako ne i najpopularniji bendova sedamdesetih godina.
Početkom sedamdesetih, progresivni rok dolazi na velika vrata, a grupe koje su tada osnovane su: Yu grupa, Korni grupa, Tajm, Smak.
Posle toga dolaze i grupe Leb i Sol, Parni valjak, Galija.
Teški, hard rok svirali su Divlje jagode i Vatreni poljubac.
Sve grupe, gore navedene, pripadale su grupi električara, svirajući električnu gitaru, dok su i akustičari došli na videlo nešto malo kasnije.
Akustičarske grupe bile su: S vremena na vreme, Porodična manfukatura crnog hleba, Suncokreti iz Beograda, Drugi način iz Zagreba i trio iz Niša, Lutajuća srca (sećate li se “Jefimije”?).
Ono što je bilo karakteristično za akustičare bile su balade koje su pravljene sa dosta akustičnih instrumenata poput gudačkih, flaute, propraćene sa višeglasnim pevanjem.
Era čuvenog Miladina Šobića takođe se pojavljuje sedamdesetih godina. Bio je to sjajan kantautor iz Nikšića, koji je za razliku od većine, bio poznat po svojim buntovnim pesmama sa socijalnom tematikom.
„Džemper za vinograd“ čuvena Miladinova pesma bila je studenstka himna te decenije.
Sarajevo je iznedrilo Jadranku Stojaković koja je prvo počela da se bavi obradom pesama Alekse Šantića i Desanke Maksimović. Ove generacije pamte njene hitove poput „Što te nema“, „Sve smo mogli mi“, koje nisu strane ni današnjim generacijama.
Disko muzika je tada bila svetski poznata, diskoteke su se otvarale širom sveta, a po uzoru na inostranstvo, one su pristizale i kod nas.
Zabavna muzika bila je na svom vrhuncu, a tada su bili popularni i brojni festivali koji bi svake godine iznedrili novu zvezdu.
Tako su se, zahvaljujući festivalima, pojavile i nove generacije pevača: Kemal Monteno, Mišo Kovač, Josipa Lisac, Beti Đorđević, Bisera Veletanlić, Oliver Dragojević i drugi.
A glavna zvezda sedamdesetih godina bio je Zdravko Čolić koji je, eto, i nakon toliko godina i dalje prisutan na javnoj sceni, i puni najveće sale širom Balkana.
On je tada izrastao u idola i miljenika ne samo Novosađana, nego svih naroda koji su bili deo Jugoslavije. Nastupao je sa svojom plesnom grupom „Lokice“.
Indeksi, Pro Arte, svi oni su takođe obeležili taj period.
I naravno neponovljivi Arsen Dedić… On je zasigurno tadašnjoj omladini najviše prirastao k srcu sa svojim sentimentalnim i romantičnim pesmama u kojoj su se mlade, zaljubljene duše itekako mogle pronaći.
Činjenica je da su sedamdsete ostavile ogromnog traga u Novom Sadu… Evergrinova iz tog vremena ima pregršt, što ukazuje samo jedno – vreme ne briše kvalitetnu muziku. Ona zauvek traje.
Preuzmite android aplikaciju.
