Почетна > Нови Сад > Новосадске приче
Нови Сад Новосадске приче

Коју смо музику слушали 70их година?

Седамдесете године у Новом Саду обележило је добро расположење и усхићеност. Животни стандард тада је у бившој Југославији био на врхунцу, а људи су користили сваки тренутак да уживају у овим годинама.
Фото: PrtSc/YouTube/Miladin Šobić

Запад је био „звезда водиља“ у сваком смислу, па тако и у музици. Баш 70их је настало доста рок-састава, а идоле су тражили у британским и америчким бендовима.

Наравно, музика се правила уз осврт на оно што домаћа публика воли, а оно што је обележило ове године јесте мешање трендова односно етно звука са рок и поп музиком.

Бијело дугме је харало југословенском сценом, па самим тим овај бенд из Сарајева је био изузетно популаран и у Новом Саду, посебно правећи миксеве са звездама народне и забавне музике. Народ је то са одушевљењем прихватио, а Бијело дугме постаје феномен који је дефинитивно био један од, ако не и најпопуларнији бендова седамдесетих година.

Почетком седамдесетих, прогресивни рок долази на велика врата, а групе које су тада основане су: Yu група, Корни група, Тајм, Смак.

После тога долазе и групе Леб и Сол, Парни ваљак, Галија.

Фото: WikimediaCommons/Jernej Borovinšek

Тешки, хард рок свирали су Дивље јагоде и Ватрени пољубац.

Све групе, горе наведене, припадале су групи електричара, свирајући електричну гитару, док су и акустичари дошли на видело нешто мало касније.

Акустичарске групе биле су: С времена на време, Породична манфукатура црног хлеба, Сунцокрети из Београда, Други начин из Загреба и трио из Ниша, Лутајућа срца (сећате ли се “Јефимије”?).

Оно што је било карактеристично за акустичаре биле су баладе које су прављене са доста акустичних инструмената попут гудачких, флауте, пропраћене са вишегласним певањем.

Ера чувеног Миладина Шобића такође се појављује седамдесетих година. Био је то сјајан кантаутор из Никшића, који је за разлику од већине, био познат по својим бунтовним песмама са социјалном тематиком.

„Џемпер за виноград“ чувена Миладинова песма била је студенстка химна те деценије.

Сарајево је изнедрило Јадранку Стојаковић која је прво почела да се бави обрадом песама Алексе Шантића и Десанке Максимовић. Ове генерације памте њене хитове попут „Што те нема“, „Све смо могли ми“, које нису стране ни данашњим генерацијама.

Диско музика је тада била светски позната, дискотеке су се отварале широм света, а по узору на иностранство, оне су пристизале и код нас.

Забавна музика била је на свом врхунцу, а тада су били популарни и бројни фестивали који би сваке године изнедрили нову звезду.

Тако су се, захваљујући фестивалима, појавиле и нове генерације певача: Кемал Монтено, Мишо Ковач, Јосипа Лисац, Бети Ђорђевић, Бисера Велетанлић, Оливер Драгојевић и други.

А главна звезда седамдесетих година био је Здравко Чолић који је, ето, и након толико година и даље присутан на јавној сцени, и пуни највеће сале широм Балкана.

Он је тада израстао у идола и миљеника не само Новосађана, него свих народа који су били део Југославије. Наступао је са својом плесном групом „Локице“.

Индекси, Про Арте, сви они су такође обележили тај период.

И наравно непоновљиви Арсен Дедић… Он је засигурно тадашњој омладини највише прирастао к срцу са својим сентименталним и романтичним песмама у којој су се младе, заљубљене душе итекако могле пронаћи.

Чињеница је да су седамдсете оставиле огромног трага у Новом Саду… Евергринова из тог времена има прегршт, што указује само једно – време не брише квалитетну музику. Она заувек траје.

Da li je odrastati u Novom Sadu nekada bilo lepše?

Преузмите андроид апликацију.