Немогуће је прошетати било којим делом Новог Сада а да у тој шетњи не сретнемо бар неколико голубова. Ова птица је симбол града, али је временом изгубила своју биолошку сврху и еволуирала из корисне птице за биодиверзитет града у штеточину. Међутим део одговорности носе и грађани Новог Сада, али исто тако они су једини који их могу вратити природном ланцу исхране.
Голуб којег ми познајемо, градски голуб (енг. Feral pigeon) води порекло од припитомљених птица које су побегле из заточеништва пре много година. Иако их многи грађани (којима ове птице константно слећу на терасе) зову „летећи пацови“, новосадски голубови наравно не воде порекло од глодара већ од голуба камењара или пећинара односно дивљег голуба, Columba livia.
Ово је прва припитомљена птица још пре 10.000 година на територији Блиског истока, обалама Тигра и Еуфрата. Први пут се голуб помиње на глиненим таблицама из Месопотамије пре 5000 година.
Иако је данас готово незамисливо да се месо голуба припрема као оброк, пре него што је дошло до наглих напредака у пољопривреди, голуб је био главни извор хране широм Европе.
Процес припитомљавања није обухватао хватање голубова камењара и њихово узгајање, већ се десио спонтано, тако што су дивљи голубови у људским насељима пронашли идеално место да се гнезде. Заузврат је човек имао лако доступан извор хране. Осим тога голубљи фецес је послужио као ђубриво.
Осим што су служили као извор хране, голубови су током наше заједничке историје били и извор забаве, док о њиховој функцији писмоноша пишу све историсјке књиге.
У 19. веку је постало популарно такмичити се у пуцању голубова као покретних мета, па су оформљени бројни клубови што је трајало до 1921. када је напокон ова пракса забрањена. У улози писмоноша голубови су коришћени још три хиљаде година пре нове ере у Сумерији, Ираку и Египту.
Голубови осећају Земљино магнетно поље и имају способност да се оријентишу у односу на Сунце. Претпоставља се да осећају сеизмичке таласе. Могу да лете брзином 124 километара на час и да пређу преко 1000 км дневно. Веома су интелигентни и показано је да распознају људска лица и да могу да науче алфабет. Управо из тих разлога не чуди што су се користили као писмоноше готово 5000 година.
Ова њихова способност се показала и на ратном пољу и били су од огромног значаја у оба светска рата. Током првог светског рата један голуб зван Cher Ami је чак добио награду за храброст. Он је био упуцан у груди од стране немачких војника, али је ипак наставио да лети и прелетео је 40 km како би пренео поруку о војницима који су упали у замку и остали без хране и муниције. Спасио је 194 војника.
Како су онда од тако корисних животиња постале штеточине?
Једноставно, попут многих других размазио их је градски живот. Док их у природи ограничавају доступност хране и предатори као што је сиви соко, у граду немају ограничења, јер се хране отпацима, а такође проблем представља што људи храни голубове на улици.
Голубови су поред нас заборавили како да сами нађу храну, и почели су да се хране нашим остацима што није њихова природна храна (семење биљака). На тај начин се нарушио ланац исхране. Многим семенима је потребно да прођу кроз животињски дигестивни систем како би клијала. Ако престанемо да их хранимо мораће сами проналазити храну у природи. То ће довести до смањења њихове бројности, али неће изумрети.
Једно од решења јесте метода контроле рађања која подразумева да храњење буде дозвољено на местима где су голубарници постављени и нигде другде, како би се осигурало да се гнезде ту, близу извора хране.
Љубитељи птица могу да саде биљке на којима ће оне моћи да се гнезде и које су њихова природна храна, што ће поново успоставити ланац исхране и бити од велике помоћи.
Ипак будући да је голубова у Новом Саду све више, а њихова гнезда су све чешће на терасама Новосађана, поставља се питање да ли се требају предузети мере које би смањиле њихову бројчаност?
Процењује се да у свету има око 260 милиона градских голубова. У последњих 50 година су убијани на све могуће начине. Међутим, проблем са градским голубом је што све методе убијања (отрови, замке, лов) само повећавају њихову бројност и остварују контраефекат, јер као јединке имају нагон ка размножавању када осећају да су у опасности.
Нов метод који се показао високоефикасним у смањењу бројности голубова без убијања је контрола рађања коришћењем постројења за вештачко гнежђење. Ово су стандардни голубарници који се постављају на одређена места у граду.
Процес подразумева да када голубови положе јаја, да се та јаја замењују вештачким. Пар ће наставити да седи на јајима наредних 25 дана (иначе се инкубација врши максимум 19 дана) пре него што схвати да се из јаја неће излећи птићи. На овај начин одлаже се време када ће пар поново снести нова јаја.
Међутим поново се враћамо до корена проблема, а то је доступност хране градским голубовима. Дивљи голубови сносе јаја само у сезони гнежђења када имају довољно хране. Градски голубови имају хране у изобиљу и сносе јаја током читаве године.
Дакле проблем са голубовима се може решити једино систематски и сви грађани морају бити свесни акције како би ове птице поново ушле у ланац исхране и како не би узнемиравали грађане.
Преузмите андроид апликацију.
