Не постоји родитељ на овом свету који ће порећи да је родитељство, заправо, најлепша улога на свету, те да је даном када је добио своје дете коначно освестио своју животну сврху.
Која би то сврха могла да буде?
Па разуме се, извести то мало незаштићено биће на прави пут, заштитити га од свега и на крају га учинити часним и поштеним човеком којим ћете се поносити.
Међутим, пут од доласка новорођенчета на свет па до те завршне тачке у којој би деценијски труд улагања у њега требао да се исплати, уопште није лаган и поплочан је разним флоскулама попут:
“Ја сам те родила, ја ћу те убити!“
“Ко је овде кога родио?“
Или, сложићете се, најпознатијом: “Док си под мојим кровом…“
Уколико вам ове реченице не звуче познато, једино логично објашњење је да нисте одрастали на овим просторима.
Родитељство се од вајкада дели у две категорије: меко и чврсто.
Данас бисмо га, чак, могли поделити на традиционално и модерно, међутим, по овом питању не бисмо требали бити тако искључиви јер и у овом савременом свету, у коме ништа није табу, постоје прилично урбани људи који се одлучују за традиционалне методе васпитања.
То значи да, иако је данас учесталије да затекнете жену која моли своје дете да једе, док га у ритму мази по глави и изговара: “Ајде макар један гриз. Молим те, мајки за љубав“, у Новом Саду, такође, можете да затекнете и маме које примењују много радикалнију методу храњења детета познатију као: “ЗИНИ!“
Уз ову врло ефикасну методу наравно долазе и незаобилазне претње, попут оне да дете неће устати од стола док не поједе све шта се на њему налази, а уколико почне да плаче следи наслада реченицом: “Плачи, плачи, мање ћеш пишати!“
Уколико би се нашим родитељима учинило да безразложно пуштамо сузе, већ у следећем минуту бисмо чули претњу која нас је највише плашила: “Е па сад ћеш добити разлог за плакање!“
На питање да ли има нешто слатко, највише смо се грозили одговора који смо, заправо, најчешће и добијали: “Има, јабука!“
Такође, универзални родитељски одговор на свако питање које у себи садржи “зашто“ je, можете и сами претпоставити, “зато“, “зато што сам ја тако рекла“!
Најстрашније је било уколико паднемо. Не због самог пада у коме бисмо одерали колено, изврнули зглоб или нешто слично, већ због батина које бисмо добили након тога, јер смо неспретни.
И док су се наши родитељи питали на кога ли смо тако смотани, на све што им нисмо одобравали говорили би: “Видећеш ти кад будеш имао/ла своје“, већина нас је и дочекала тај период да већ имамо, или планирамо да имамо своје дете.
Начини на којима смо одрастали и како су нас васпитали, играју значајну улогу у томе како ћемо ми урадити тај најтежи и најлепши животни задатак.
А морате признати, колико год бежали од себе, често се ухватимо да размишљамо и понављамо исте реченице као и наши родитељи.
Када све васпитне методе поставимо на једно место, многи би помислили да су нас одгајали следбеници Хитлеровске идеологије.
Међутим, поред великог броја претњи и флоскула са којима смо се свакодневно сусретали, морате признати да нас је највише ужасавало када би неки непознати човек питао за дозволу да нам украде тетку.
Od vrtića do fakulteta – zašto je dobro obrazovati se u Novom Sadu
Преузмите андроид апликацију.
