Većina naših roditelja je rasla u vremenu natapiranih frizura, fiksnih telefona sa brojčanikom, televizije sa par kanala i mnogo vremena za igru van kuće.
U tom vremenu, sakupljali su sličice i salvete, jurili se po ulici, igrali žmurke, klikerali, preskakali lastiš, a dok je zima sankali se, grudvali i pravili sneška.
Vreme koje se trošilo na igru bilo je dragoceno i krucijalno za odrastanje.
Takav model druženja i socijalizacije se zadržao do ranih dvehiljaditih, odnosno kod generacija rođenih devedesetih godina.
Kada je bilo toplo letnje vreme, igrali smo se loptom, vijali, igrali nožni tenis, između dve vatre i još mnogo toga.
Sve u svemu, nismo ulazili unutra sve dok nas pozovu na ručak ili večeru, sem kad smo samovoljno dolazili kući jer počinje nova epizoda omiljene španske serije.
Bilo je krajnje dosadno da ceo dan provedeš u sobi kada si umesto toga mogla da uživo čuješ novi trač, prepričavaš viceve, igraš na ulici i da se zaljubiš u drugara koji uvek pobeđuje u nekoj igri.
Bilo nam je divno, baš zato što je naše detinjstvo koje pamtimo bilo toplo vreme bez razdvajanja i odbacivanja, sa puno interakcije, druženja, smeha, viceva, kreativnih igara i ideja, držanja za ruke, vožnji rolera i bicikla po ceo dan! I da, nikad nam nije bilo dosadno.
Dolaskom interneta i mobilnih telefona takav tip druženja je danas veoma ugrožen.
Telefoni su u velikoj meri okupirali kako stare tako i mlade, te je sve manje razgovora uživo i aktivnog druženja.
Ulice su prazne jer sada postoje drugačiji sadržaji koji interesuju decu i tinejdžere.
Svakako da će se svako prisećati svog detinjstva sa setom, međutim, postoji opravdan strah roditelja da današnje generacije neće imati čega da se prisete sem vremena koje su proveli na telefonu.
Nije nužno da sve što je novo loše, naprotiv, loše je samo to što se polako takve igre zaboravljaju.
Mi smo posetili vrtić „Vidovdnaski zvončić“ gde smo se sa predškolicma igrali baš tih igara koje smo i mi igrali kao deca.
Jedva su dočekali da dođemo kako bismo proveli vreme igrajući se unutar prostorija vrtića i u dvorištu.
Mi smo doneli lastiš, a oni loptu i klikere, pa smo se igrali taman koliko nam je vreme dozvolilo.
Podsetili smo se čuvenih pesama i brojalica i kako se biraju igrači za igre između dve vatre, laste prolaste, ćorave bake i care care gospodare.
Uverili su nas da je to sastavni deo njihove svakodnevne igre u vrtiću, te smo shvatili da će neke igre zauvek ostati deo dečijeg interesovanja.
Jer šta je druženje bez igara i poneke rasprave ko je prvi i da li je neko varao ostale saigrače?
Jedno je sigurno deca će uvek biti deca, a njihove igre će uvek imati isti karakter, ma kako se oni igrali.
Preuzmite android aplikaciju.
