Na putu ka Veterniku, jedna od uličica, koja od Novosadskog puta vodi ka Sportskom centru „Albatros“ nosi ime po jednom od pionira srpskog ratnog vazduhoplovstva – Branku Vukosavljeviću.
Ukoliko niste čuli za ovo ime i pitate se zašto je dobio tu čast da ulica u Novom Sadu nosi njegovo ime, u nastavku teksta možete pročitati neverovatnu priču, pilota koga istoričari nazivaju srpski Crveni baron.
Vukosavljević lično ne bi bio presrećan da zna za ovaj nadimak, budući da mu je primarni zadatak u misijama u Prvom svetskom ratu bio da uspomoć mitraljeza sruši sa neba avione sa crnim krstovima, a nipošto veliča neprijateljske pilote poput Manfreda fon Rihthofena (originalni Crveni baron). Ipak epske priče o nemačkom ratnom pilotu, vrlo su slične onima o Vukosavljeviću, te je i sama komparacija opravdana.
Branko Vukosavljević rođen je 23. marta 1887. godine, u glavnom gradu Veljkove krajine, Negotinu. U Ranom detinjstvu doživeo je smrt oca i brata, te je ostao sam sa majkom i bio prinuđen da se snalazi na sve načine kako bi se odškolovao.
Malu maturu, 1901. godine, i peti razred učio je u Zaječaru, šesti u Beogradu, a sedmi i osmi u Kragujevcu. Tamo je i maturirao, 1905. godine. Kako to obično biva s bistrom decom srpske sirotinje početkom dvadesetog veka, da bi se školovao, morao je da služi po boljim kućama. Ipak, prosvetne vlasti su prepoznale darovitost mladića, pa je oslobođen polaganja maturskih ispita, kao najbolji u generaciji.
Od ranog detinjstva bio je veliki patriota i ponosio se nacionalnim indentitetom, samim tim nikog nije začudilo kada je stupio u u nižu Vojnu akademiju 1. septembra 1905. godine kao pitomac 38. klase.
Posle nekoliko meseci Vukosavljević je dobio čin kaplara, pa sledeće godine u podnarednika, a u narednika je unapređen pred samu Aneksionu krizu, 1. septembra 1908. godine. Kakav je bio u gimnaziji, takav je bio i na Akademiji, pa je završio prvi u rangu u svojoj klasi. U čin potporučnika unapređen je 1. septembra 1909. godine, i odmah je dodeljen Dunavskom artiljerijskom puku.
Vukosavljević je vrlo brzo dobio priliku da svoje veštine stečene u akademiji potvrdi u krvavoj praksi balkanskih ratova. Dokazao se na čelu svoje baterije, pa je napredovao u poručnika u oktobru 1912. godine. Kao vodnik Druge konjičke baterije, u sastavu Prve armije, naročito se istakao u borbama kod Kumanova, Velesa, Alinca, Plemetvara.
U Drugom balkanskom ratu 1913. godine dobija i drugi oficirski čin, postaje kapetan druge klase, a njegova baterija u izveštajima je opet označena kao najbolja.
Na početku Prvog svetskog rata 1914. godine Branko Vukosavljević bio je vodnik u gradskom artiljerijskom puku, i odmah je raspoređen na front – za komandira baterije u Crnoj Gori.
U čuvenoj Abanskoj golgoti, našao na putu kroz besputne albanske planine našao se i Branko kao načelnik štaba Javorskog odreda. . U povlačenju, nekako bi se uvek zadesilo da on bude poslednji., u zaštitnici. Tako je ta zaštitnica nakratko izbacila Austrijance iz već zauzete Sjenice, odakle su ugrožavali pozadinu srpske vojske. Kako je došlo do prodora na drugim sektorima, ovaj uspeh nije imao očekivano dejstvo, pa se Vukosavljević povukao.
Na putu ka Pazaru, našao se odvojen od svoje glavnine, samo sa dva konja. Spustio se na drum, i na nekoliko stotina metara ispred sebe ugledao čete austrijskih vojnika. Kao neka greda, preprečili su put i logorovali okolo. Malo zahvaljujući tami, a malo više bezobrazluku, jer koji bi se ludak usudio da prolazi odmah pored logora, sa sve konjima, prošao je.
Malo po malo, 5. januara 1916. godine stigao je u Skadar, da bi tri dana kasnije, usledio je sudbinski događaj. Od Skadra do Lješa i Drača prebačen je aeroplanom i to je bila ljubav na prvi okret elise.
U proleće 1916. godine traženi su ljudi koji bi otišli u Francusku, na obuku za pilote. ovo je bila šansa koju Vukosavljević ne bi ni slučajno propustio. Krajem aprila uputio se u Šartr, gde je stigao 2. maja, na čelu grupe naših oficira. Kako je bio i najstariji oficir, i najbolje govorio francuski, postavljen je za vođu puta. To je bila treća grupa budućih srpskih pilota.
Izmešani s Francuzima, Srbi su raspoređeni po raznim letačkim grupama. Brankov učitelj je bio iskusni pilot Didije, koji je pre toga obučio mnoge francuske asove. Kako je bilo ratno stanje, obuka je izvođena po skraćenom postupku. Odmah praksa, uz nešto malo teorije. Prvo su rulali po pisti na „pingvinu”, pa je Didije odlučio da je dosta. Svega dva dana kasnije počelo je letenje na duplim komandama. Letelo sa na malim „farmanima”, sve iznad Šartra. Posle svega deset dana obuke Branko je leteo sam.
Posle kursa u Šartru, umesto na Solunski front, koji je priželjkivao, poslat je u lovačku školu „Nijepor”, koja je popularno nazivana i “Nijeporsko odeljenje” jer je u naoružanju imalo poznate lovačke avione Nijepor.
To je bila prva samostalna avijacijska jedinica popunjena isključivo pripadnicima Srpske vojske, a kapetan prve Klase Branko Vukosavljević bio je prvi komandir “Nijeporskog odeljenja”. Ovo odeljenje je baziralo na aerodromu “Vertekop” i bilo je veoma mnogo angažovano na raznim borbenim zadacima, a prvenstveno u lovačkoj zaštiti.
Vukosavljević je svim mogućim i nemogućim akrobacijama na nebu skrenuo pažnju nastavnika i komandanata na sebe, te je komandant škole je tvrdio da „ovaj ludi Srbin mora da je nekako rođen na nebu”.
Brankovo “Nijeporskog odeljenje” je u decembru 1916. godine prebačeno na Solunski front u vrtlog borbe.
Saveznicima je odmah skočio moral, ljudi su živnuli čim su iznad sebe ugledali avione. A itekako je te promene osetio i neprijatelj. Iako komandant, Vukosavljević je vršio izviđanja, sa kopilotom Miletićem, bilo mu je dosadno pa je prešao u jednosede.
Prvi je počeo da goni neprijateljske aeroplane i da vodi borbe u vazduhu. Dešavalo se da sam napada i na čitave neprijateljske eskadrile, ako bi se nekako zadesile iznad fronta.
Tako se 20. marta 1917. godine desilo da, krstareći u „nijeporima” jednosedima, Vukosavljević i njegov pratilac Miletić nalete na jedan neprijateljski „avijatik”. Stuštili su se na njega, i ubrzo se neprijatelj u kovitlacu i plamenu srušio na zemlju. Za ovu prvu pobedu u vazduhu pohvalio ga je vojvoda Petar Bojović, ali i general Saraj, glavnokomandujući vojske na Solunskom frontu.
U sličnoj akciji dva meseca kasnije Vukosavljević je ranjen, pa je upućen u Francusku na lečenje. Nepun mesec dana posle ranjavanja vratio se letenju. Izvršio je preobuku na čuvenom lovcu SPAD-7, i na izričitu želju i njegovo insistiranje dopušteno mu je da izvršava borbene zadatke. Pomogao je u pobedi u vazdušnim borbama na Zapadnom frontu, da bi po povratku na Solunski front postavljen je za komandira Prve srpske eskadrile, odnosno Srpskog aeroplanskog odreda.
Sa tom formacijom komandovao je u proboju Solunskog fronta i u operacijama za oslobođenje otadžbine.
Po završetku rata, sve vazduhoplovne jedinice koje su vodile borbena Solunskom frontu grupisane su u Novom Sadu. Od tih aeroplana i zarobljenih neprijateljskih, uspostavljena je „Aeroplanska eskadra”, preteča Komande vojnog vazduhoplovstva.
Najlogičniji mogući izbor za komandanta bio je upravo Branko Vukosavljević. U čin majora unapređen je 1919. godine, ipak, na dužnosti komandanta jugoslovenskog vazduhoplovstva major Branko Vukosavljević bio je veoma kratko. Poginuo je 19. juna 1919. godine u vazduhoplovnom udesu na aerodromu „Novi Sad“.
Tradicionalno, svake godine 17. januara, delegacija Udruženja penzionisanih vojnih letača i padobranaca Srbije, obeležava spomen na majora-pilota Branka Vukosavljevića, prvog Komandanta Prve srpske eskadrile osnovane 17. januara 1918. godine. Ova tradicija održava se na beograskom Novom groblju gde se nalazi i spomenik poginulom majoru koji je ušao u istoriju srpskog vazduhoplovstva.
Preuzmite android aplikaciju.
