Улица у наставку Браће Поповић, а пре Улице Радомира Раше Радујкова носи назив Хаџи Рувимова. Често се може чути и „Хаџи Руминова“ или „Хаџи Рувинова“, а знате ли ко је био човек иза њеног назива?
Рођен је као Рафаило Нешковић у Бабиној Луци недалеко од Ваљева, а своје образовање стекао је у манастиру Докмир и манастирима Фрушке горе, а напослетку Сремским Карловцима.
Након женине смрти замонашио се и 1783. године добио име Рувим, по којем га и данас памтимо. Префикс „Хаџи“ добио је одласком у Јерусалим на хаџилук 1785. године.
Био је игуман у манастиру Вољавча који су касније спалили Турци, боравио је и у Великој Ремети на Фрушкој гори, а касније и у манастиру Боговађи.
Догађаји који су обесмртили Хаџи Рувима догодили су се приликом припреме Првог српског устанака у којој је учествовао.
Када се спремала чувена Сеча кнезова, до Рувима је дошла информација да су одређени кнезови похапшени. Уместо да се пусти у бекство, запутио се у Београд, међутим, тамо је ухваћен од стране Турака.
Према писању Вука Стефановића Караџића, Хаџи Рувим је бачен у тамницу, крвнички мучен и сечен, али ништа није хтео да призна и никога није хтео да ода.
Погубљен је у „Сечи кнезова“, у јануару 1804. године, са око 70 битних, истакнутих и знаменитих Срба тог времена.
Да је Хаџи Рувим био чак и више од свештеника говори и његова уметничка страна.
У слободно време био је сликар и резбар, па је тако био део развоја ликовне културе у Србији у 18. веку.
Једно од његових најлепших дела је и заветни крст који се налази у збирци Народног музеја у Београду.
Урађен је 1799. године од крушковог дрвета, а на њему је приказано 12 Великих празника са великом прецизношћу и пажњом на сваки детаљ.
Осим резбарства, својим пером украсио је и бројне књиге.
Тако је упамћен не само као свештеник, већ као свестрана личност, уметник и борац за слободу српског народа, што је на крају платио и животом.
Преузмите андроид апликацију.
