Početkom ovog veka u Evropi, izneti su problemi, kao i rešenja ekološkog zagađenja; vazduha, vode, na kraju krajeva čitave Planete Zemlje. Često se za uzrok ekoloških nepogoda navodi čovek, kao jedino biće koje je svojim navikama, životom i premalom brigom, narušio prirodni poredak.
Potrošačku naviku koju smo vremenom u kapitalizmu stekli, ne samo da je ispoljilo materijalnu osobenost čoveka, već je u svetu prevladalo povećanje konzumenata. Ljudi kao najosnovniji konzumenti sve većeg broja trgovinskih lanaca, u svojoj borbi za ekološke probleme, nisu osvestili sopstveno negativno angažovanje.
Kada je početkom 21. veka u školskom obrazovanom sistemu institirano na usađivanje ekološke svesti budućoj omladini, ni u jednom trenutku ekologije za mlade nije obrađena sa stanovišta potrošačke svesti jer bi to odstupalo od postojećih vrednosti.
Terminologija i svest generalno o ekologiji je nešto što je zaista potrebno čoveku, ali i malom detetu kao budućoj odrasloj ličnosti. Sve je veći problem duhovnog i unutrašnjeg stanja ljudi koji su globalnom politikom 60ih godina potpali pod šake konzumerizma.
Ne može se reći da je da naša svest o smeću, o drveću, o prirodi generalno, o značaju i dobrobiti reka, vazduha, nebitna. Ona je itekako važna i potrebna, ali se zaboravlja, da usled većeg priliva robe, potrošni proizvodi i njihovo odlaganje završi u toj istoj prirodi.
Suprotno je stavu, o angažovanju i bici za prirodu, ostati rob tekućeg epohalnog proizvoda. Odnos čoveka i prirode je sinhronizovan. Svakako je da čovek vrednost i potvrdu sopstvenog postojanja treba da traži na druge načine, ne putem imanja određene stvari ili još gore njihovog nagomilavanja.
Ne treba se ograničavati na jednu jedinu stvar koja nam nečemu služi, kao što je to bilo reči u nekim pređašnjim vremenima, ali isto tako treba osvestiti ljudske mane, da dosadu, tugu, loše raspoloženje, kao i dobro raspoloženje, slobodno vreme, itd. troši u tržnom centru. Svaki naš odlazak u tržni centar, makar to bila i kafa sa prijateljima mami nas da nastavimo negovati svoju konzumentsku stranu ličnosti.
Industrijalizacija, mehanicistički pogled na svet, razvoj tehnike i tehnologije uznapredovao je život na zemlji, ali nažalost promenio i persepktivu čoveka u odnosu na prirodu.
Transformacija čovekove svesti, sa figure pretežno društvenog karaktera na dominantnu figuru, pokrenula je materijalističku, populacionističku politiku među humnastičkim ljudskim poretkom.
Potrošačka svest uzgalopirala je nad ekološkom, mada se pod uticajem medija veliki deo ljudi trudi baviti i ostajati u polju ekoloških problema, nažalost, bez reflkesije konzumerizma u sopstvenom životu, koji mnogo više narušava prirodu.
Gradovi su usled indsutrijalizacije postali mnogo traženiji u odnosu na selo, veliki broj migracija se upravo dogodio sa industrijskim rastom. Danas je, čak i smešna priča o zelenim površinama, ukoliko nas većina živi u gradu, jer se svede na to da je rešavanje glavnih ekoloških problema jedino vidljiva na društvenim mrežama.
Čovek je onaj koji svojim postupcima i ponašanjem menja svet. Ukoliko se ljudski život svede samo na materijalna dobra, zabavu koja zahteva pare, kao i kontanstne obilaske tržnih centara, onda se zaista ni ekološka svest neće promeniti.
Da bi se desila simbioza čoveka i prirode, potrebno je poći od sebe, odupreti se velikom broju reklama megalomnih brendova, shvatiti da kupovina ne rešava život, ali da može i da smanji zagađenost koju i mi, jednako koliko i industrija, ispuštamo u prirodu, usled viška hemije, gardarobe, kozmetičkih proizvoda, koje često kupimo jer su jeftini, jer je marketing odradio svoje i jer su nam u glavi uvek crvi koji govore da su nam od životne važnosti.
„Šta ima veze, i ovako ih ne platim puno“, razmišlja skoro svaki drugi čovek.
Dok god živimo jedno, a borimo se za totalno drugačije, pokazujemo ne samo heterogenost sopstvenog nahođenja, već i sopstvenu nepromišljenost, lakomišljenost i negaciju sinteze sa prirodom.
Autor teksta: Maja Bulović
Preuzmite android aplikaciju.
