Zamislite, stignete u jedan grad i prilikom razgledanja Vam pričaju o svim onim znamenitostima koje ga čine posebnim. Obilazite spomenike, trgove, muzeje, a niko vam ne pokaže mesta koja su prošlim vremenima davala ozbiljan pečat… Pričamo o starim novosadskim kafanama.
Da se razumemo, da nema kafane ne bi bilo ni Mike Antića, barem ne onakvog kakvog ga danas znamo. Ne bi bilo ni Svetozara Miletića, barem ne kao ustolitelja jake nacionalne politike sa kojom ga danas povezujemo.
U tim kafanama nije se odvijao samo noćni život, već se stvarala istorija Novog Sada, ali su, kako većina njih više ne postoji, mnoge i same postale deo istorije.
Koliko je stvar otišla u pogrešnom pravcu pokazuje minimalizam koji danas srećemo prilikom poručivanja hrane u restoranima i kafanama. Dakle, danas vas u centru ogromnog tanjira čeka minijaturni zalogaj nekog “fensi“ jela, od koga teško možete da se najedete.
Nekada se znalo! Ako ste dobar ugostitelj, šnicla mora da vam bude veća od tanjira!
Međutim, nisu se tako davno Novosađani osmelili da popiju šoljicu kafe van svog doma, jer se u kafanama prvobitno nisu služila ni jedna druga, osim, alkoholnih pića.
U Novom Sadu su do 1749. godine postojale samo krčme, ili malo uglednije gostionice. Tek je te godine, prvi put, na području zgrade Matice srpske, tadašnjem “Turskom hanu“ otvorena kafana namenjena za okupljanje poslovne, gradske, elite.
O kafani u “Turskom hanu“ nije imalo šta da se priča. Znalo se, ona okuplja sve poznate Novosađane, a jedan od ozbiljnijih redovnih gostiju bio je Arsenije Teodorović, autor ikonostasa u Almaškoj crkvi.
Na mestu gde se danas nalazi “Vojvođanska banka“ na glavnom trgu, nalazila se kafana u koju je krajem 18. veka odlazio samo novosadski “krem“, među koji se, onomad, mogao ubrojati Zaharije Orfelin. Njeno ime je kafana “Kod zelenog venca“.
U prizemlju Adamovićeve palate, na Trgu mladenaca, nalazila se kafana “Elita“. Ona je, svojeveremeno, bila ključno mesto okupljanja sve one novosadske elite, ili barem onih koji su sami sebe smatrali istom.
Iako je njen tadašnji zakupac 1913. godine od grada tražio dozvolu za celonoćnim radom, šuška se da je već nekoliko godina kasnije i pored dobre lokacije, te vrhunske opremljenosti za ono vreme, ova kafana “zjapila“ prazna.
Kako to obično biva, kada jednoj osobi biznis krene po zlu, druga u tome vidi priliku za svoj uspeh…
U nekom momentu kafana “Elita“ pripala je vlasništvu Žige Mesei, kojem je prvom palo na pamet da svojim mušterijama izjutra dostavlja svežu štampu, gospodi služi crnu, a damama belu kafu, te u noćnim satima dovodi tamburaše da uveseljavaju goste.
Može se reći da su ovime postavljeni temelji za savremeni kafanski život u Novom Sadu. Jedino što se, onomad, u ovakvim prostorima vodilo više konstruktivnih razgovora, dok danas, čini se, kada odemo u kafanu težimo samo jednom, zabavi.
Danas se na mestu kafane “Elita“ nalazi restoran “Marina“. Iako je promenjeno ime, ovaj prostor i dalje odiše duhovima svih, onih prvih, novosadskih vinopija koji su postavili kulturološke i istorijske temelje našem gradu.
Danas su mesta za donošenje važnih odluka posebno obeležena i svedena samo na tu jednu namenu. Međutim, ono što se danas radi u svečanim salama gradskih institucija, nekada se dogovorom postizalo u kafani i to uz čašu kvalitetnog pića.
Ova mesta su, takođe, okupljala i razne staleže i, iako nije bilo nigde definisano, postojao je prećutni dogovor u društvu… Tačno se znalo ko kuda ide i pripada!
Pristalice Miletićeve politike dugo su sastančile u kafani “Bela lađa“, drugi profesori i ugledni članovi Matice srpske najviše su boravili u “Lipi“, dok su umetnici, novinari i književnici svoju dozu boemstva dobijali u kafani “Kamila“.
Nekada su kafane imale mnogo veći uticaj i ulogu u samom društvu. Ovo su samo neke od kultnih gostionica koje su i same uticale na pisanje istorije Novog Sada.
One su za stare Novosađane predstavljale svaku vrstu zabave i užitka, ali vreme koje je dolazilo, te koje ih je pregazilo, jeste faktor kojem se nisu uspele odupreti.
Sa pojavom televizije naši sugrađani su promenili definiciju zabave. Prvo su žene okupljale komšinice da zajedno gledaju serije, zatim se u nekom kasnijem, ratnom periodu, ovoj praksi pridružio čitav komšiluk.
Kafane su, najednom, postale sigurno utočište muževa od napornih žena, te mesta gde se puko opija bez ikakvog cilja.
Ipak, u Novom Sadu i dalje postoje oni istinski boemi koji kafanu doživljavaju na pravi način, kao mesto na kome živi inspiracija, te mesto za ozbiljne poslovne i političke razgovore nakon kojih svi, u miru, odlazimo svojim domovima.
Ono što mnogi Novosađani danas ne shvataju jeste da se od života ne beži i da se isti ne popravlja u kafani, kafana je namenjena isključivo da se život slavi!
Preuzmite android aplikaciju.
