Слана Бара, градско насеље преко Канала ДТД, између Клисанског брега и Темеринског пута, има своје корене дубоко утемељене у прошлости. Иако данас можда звучи помало необично, име овог насеља није повезано са сланом водом или морским авантурама. Истина је много интересантнија.
У прошлости, ово подручје је било мочвара, област која није могла бити даље од слане воде. Постоји чак и легенда да је нека лађа пловила овим водама и да је просипала со, дајући води слани укус и тиме му дала име „Слана Бара“.
Међутим, истраживања су показала да овде није било пловних путева, а име Слана Бара заправо потиче од слатинасто-ритског терена који је карактеристичан за ово подручје.
Историја Слане Баре је богата и укључује различите културе и народе. Још у V и VI веку, пре него што су мађарски номади населили ове пределе, постојало је словенско насеље по имену Биваљош. Међутим, током XИВ века, Татари су опустошили ово насеље.
У турском продору према Средњој Европи и током битке код Мохача 1526. године, забележено је да „ниједна кућа ту читава није остала“, а становништво је одведено у ропство или се разбежало. У турским дефтерима, Слана Бара се помиње као пустара.
Крајем XIX века, након искрчења велике Будисавске шуме, на овом подручју се насељавају румунски Роми познати као „коритари“. Они су били први савремени становници Слане Баре.
Поред канала, растао је велики број врба и багрема, а дрво ових стабала користило се за разне свакодневне потребе, укључујући израду корита, наћви, варјача, кашика, па чак и дечијих играчака које су се продавале.
У првим деценијама XX века, Слана Бара постаје место за изградњу сиротињских кућа како би се задовољиле потребе растуће популације.
Данас, Слана Бара је више него само насеље са занимљивим именом. Она је сведок богате историје и разноликости, чинећи је саставним делом Новог Сада и његове приче.
Клиса, северни периферни део Новог Сада преко Канала ДТД, такође има своју причу. Њена прошлост је богата и често заборављена, а име је дубоко укорењено у историју и црквено наслеђе.
Назив „Клиса“ потиче од латинске речи „ecclesia“, што значи „црквиште“.
Археолошка ископавања откривају да се у средњем веку на овом месту налазило насеље са црквом. Клисански брег био је насељен чак и у бронзано доба.
Међутим, интензивније насељавање овог подручја датира од 1693. године, након велике сеобе под вођством Арсенија Чарнојевића.
Тада се прво формирало насеље разбијеног типа, а касније се, новим досељавањем или издвајањем чланова породичних задруга, развило у ушорено насеље. Током XVII века, регистровано је двадесетак кућа, а крајем XIX века, број кућа се удвостручио.
Интересантно је да је Доња Клиса, део Клисе, све до 1870. године била под багремовом шумом, која је тада искрчена, а земљиште је испарцелисано и продато за градњу кућа.
Нова парцелација Клисе извршена је 1965. године како би се продали плацеви за градњу, јер је у том периоду брзог развоја града Новог Сада долазило много људи из других крајева Југославије и околине Новог Сада, који су се запошљавали у градској привреди.
U Srbiji i Republici Srpskoj danas Dan žalosti zbog tragičnih događaja na Kosovu i Metohiji
Преузмите андроид апликацију.
