Stare narodne kuće, popularno nazvane trščare ili nabijače, nekada su bile najrasprostranjeniji tip kuća u AP Vojvodini, kako po selima i salašima, tako i u gradovima. Novi Sad nije bio izuzetak.
Šta više, u vreme kada se Novi Sad formirao kao grad, osim nekoliko spratnih objekata imućnih žitelja, većina kuća je bila prizemna, pravljena od nabijene zemlje i pokrivena trskom. Otuda i potiče naziv za ovakve kuće, nabijače ili trščare.
Većina ovih kuća se nalazila na teritoriji Rotkvarije, Salajke i Almaškog kraja, odnosno tamo gde je bio pretežno paorski živalj, koji se bavio poljoprivredom.
Zemlja kao materijal za gradnju kuće bila je jeftin materijal, uvek dostupan i u neograničenim količinama, dok su nasuprot tome cigle bile skupe i prilikom gradnje kuće bilo ih je dostupno samo onoliko koliko je neko mogao da izdvoji novca da ih plati.
Prema ondašnjim standardima trščare su obično bile dugačke između 25 i 30 metara, a široke oko 8 metara, sa 3-4 prostorije. Naravno, bilo je i manjih i većih kuća.
Gradnja trščare počinjala je kopanjem temelja širine 70 cm, dok je dubina temelja određivana prema potrebi, odnosno dok se ne dođe do tvrde žute zemlje. Iskopana zemlja je kvašena, vraćana u temelj, a zatim nabijana. Uglovi temelja su obično ojačavani ciglama, dok su oni imućniji postavljali cigle po čitavom temelju.
Temelj je nabijan do nivoa površine zemlje, nakon čega je pravljen kalup u koji će se zemlja nabijati i tako praviti zid. Širina zida je iznosila između 70 i 100 santimetara. Pre nabijanja zemlje, u kalup bi se ubacilo desetak redova cigle, koja je kasnije trebala da služi kao izolacija od visokih atmosferskih voda, odnosno da se zid od naboja ne bi nakvasio i tako oštetio.
Nakon ubacivanja cigli u kalup, ubacivana je nakvašena zemlja, oko 10 – 15 santimetara koju su radnici potom nabijali maljevima od oblog drveta, idući jedan za drugim u krug. Kada obiđu pun krug oko temelja, kalup se podigne, ponovo se ubaci sloj nakvašene zemlje i ceo postupak se ponavlja, dok visina zida ne dostigne 2,5 metara. Treba napomenuti da su zidovi podizani uz korišćenje viska i libele, kako bi bili što ravniji.
Prilikom pravljenja zida, u svaki sloj se stavljalo nekoliko stabljika trske ili loze, da zid prilikom sušenja ne bi popucao.
Kada bi se napravili spoljni zidovi kuće, po istom principu se pristupalo pravljenju unutrašnjih zidova, debljine oko 50 santimetara.
Ono što je posebno zanimljivo je da su spoljni zidovi pravljeni bez otvora za prozore i vrata. Oni su kasnije, kada bi se zidovi osušili, prosecani sekirom. Pravilo je bilo da se kuća podiže u proleće, a useljava na jesen, kada se zidovi dobro osuše.
Tek nakon što bi se zidovi osušili (posle 2 – 3 nedelje) pristupilo bi se podizanju krova. Krov je pravljen „na dve vode“ i pokrivan je trskom.
Ovakve kuće bile su posve ekološke, pravljene od prirodnih materijala. Zbog debljine zidova, preko letnjih meseci bi u kući bila hladovina, dok bi tokom zime „držala toplotu“. Da bi u kući bilo toplo, peći su pravljene od kaljeva (u donjem delu) i zemlje (u gornjem delu), zbog toga što se kaljevo brže zagreva, a zemlja duže drži toplotu.
Uobičajen raspored prostorija u kući je bio takav, da se gostinska soba, sa dva mala prozora, nalazila do ulice, u sredini je bila kuhinja i na kraju je bila još jedna prostorija, ali postojanje ove dodatne prostorije nije bilo pravilo. Gostinjska soba je bila najbolje sređena i ona se uglavnom koristila samo u posebnim prilikama.
Nepisano pravilo da se najbolja soba nalazi prva do ulice i da je uvek najbolje sređena i opremnjena, zadržalo se i kasnije. Otuda, verovatno, i poreklo izraza „Sredio se k’o soba do ulice“, kada hoćemo da kažemo da se neko lepo obukao.
Trščare su pre 200 godina bile najzastupljeniji način stanovanja u Novom Sadu. Međutim nova vremena donela su nove standarde stanovanja.
Treba napomenuti da život u trščarama nije bio nimalo komforan. Naime, početkom 19. veka prozori na ovim kućama nisu imale zastakljene prozore, već su tokom zimskih meseci pokrivani daskama i sličnim materijalima, dok je opasnost od požara bila konstantna pretnja.
Kako su se vremena menjala, tako su i u građevinske radove sve više uvođeni novi materijali, koji su omogućavali kvalitetniji život.
Trska kao krovopokrivač zamenjena je crepom, a kuće od naboja ustupile su mesto onim zidanim od cigala. Prizemne kuće ustupale su mesto kućama na sprat, koju su pak, ustupale mesto soliterima.
Danas u Novom Sadu trščare gotovo više da i ne postoje. Jedna od retkih preživelih trščara je ona koja se nalazi u ulici Save Vukovića.
Stogodišnja zgrada Doma narodnog zdravlja u Novom Sadu (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
